„Први дани под водом. У близини видим стену, обраслу подводном џунглом. Тамо буја живот. У удубљењу се сместио рак Митка. Он понекад излази из свог скровишта, флегматично пузи по стени и притом све време нешто жваће. Пала је ноћ. Час на једном час на другом прозору види се севање – то светле најпростији микроорганизми“ - записао је у августу 1966. године аматер акванаутике Александар Хајес, станар прве подводне куће у СССР-у.
Шездесете године у Совјетском Савезу су биле обележене жељом за освајањем не само космичких пространстава, него и подводних дубина. Пионири на том пољу били су доњецки рониоци, чији ентузијазам су подстакла сведочанства о успешним експриментима Жака Кустоа. 1962. године Француз је на морско дно у Марсеју спустио прву подводну кућу на свету „Коншелф I“, а 1963. „саградио“ читаво село на дну Црвеног мора.
Док су се на Западу стварањем и тестирањем подводних објеката бавили професионалци, у СССР-у први покушаји припадају аматерима – члановима ронилачког клуба „Ихтиандар“, названог по јунаку романа „Човек-амфибија“ совјетског писца научне фантастике Александра Бељајева.
Склапање подводне куће почело је на јесен 1965. године. Листове гвожђа – будуће зидове – аматерима је донирао доњецки Институт рударске механике и техничке кибернетике. Компресор који пуни боце ронилаца ваздухом пронађен је на аеродрому и поправљен. Ентузијасти су имали на располагању само расходовани електрични генератор, али и он је обављао посао.
Прва подводна кућа у СССР-у по облику је подсећала на мали хангар са лучним кровом, површина јој је била 6 квадратних метара, а могла је да прими две особе. Унутра су се налазила два лежаја на спрат, сточић са телефоном, контролни и медицински инструменти, санитарни чвор. Поглед се пружао кроз четири прозора. Вентилација је била пројектована тако да су акванаути могли чак и да пуше у кући. Струју, слатку воду и ваздух требало је да добијају цевима и кабловима, а храну за станаре – са дневним уносом 5.000 калорија – требало је да им доносе други рониоци.
5. августа 1966. године кућа је пребачена на рт Тарханкут на Криму. Тамошње водене дубине до тог времена су већ биле добро истражене: ту су пронађене древне амфоре и предмети за свакодневну употребу скитских племена. На рту су рониоци поставили шаторско насеље за сто особа. Инжењери и спасиоци су дежурали на обали и обезбеђивали извођење експеримента. Лекари су пратили дисање, крвоток, метаболизам, психичко стање ронилаца. Сниматељи су бележили историјске тренутке. За живот под водом спремала су се тројица ронилаца.
Први покушај да се кућа спусти на дубину од 11 метара помоћу пет бетонских блокова изведен је 19. августа, али планове је пореметила тродневна олуја која је разбацала блокове по читавом заливу. 23. августа преузет је други, овога пута успешан, покушај. Кућа је до места спуштања пребачена веслима, јер је мотор на чамцу отказао.
Први станар куће био је председник ронилачког клуба хирург Александар Хајес, кога је на дубину испратио колега Жора Туњин. Првих неколико дана Хајес је провео сам под водом.
„Кућа се љуљала током читаве ноћи. Неколико пута сам се у ужасу пробудио – губио сам осећај за простор; понекад ми се чинило да ће пући сајле и да ћу морати стрмоглавце да јурим ка излазу, али где он, са које стране? И где да онда тражим стену, испод које је ронилачка опрема за случај опасности?! Сваки пут сам забринуто звао базу, али смирени глас ми је понављао: 'Саша, све је у реду...' Сада су све сумње иза мене. Експеримент, наш експеримент, је успео“ – објављени су одломци из дневника Александра Хајеса 1976. године у часопису „Око света“.
24. августа у 7:30 Хајеса су посетили лекари, који су проверили његово здравствено стање, у 8:30 дошао ми је 'келнер' са доручком. Они су затим заједно пратили Александра у подводној шетњи. Увече му се придружио инжењер из Москве Дмитриј Галактионов. А 26. августа Хајеса је заменио доњецки рудар Јуриј Советов.
Пре изласка на површину Хајес је у подводној кући прошао десатурацију – избацивање из организма азота путем удисања најпре кисеоника са хелијумом, а затим чистог кисеоника. За време израњања, на дубини од седам метара, Хајес је имао прву паузу од 20 минута. На три метра од површине још једном се зауставио. Паузе су биле предвиђене ради декомпресије – постепеног избацивања вишка азота из организма. После три дана подводног живота први акванаут у СССР-у изашао је на површину жив и здрав.
Наредног дана, 27. августа, почела је олуја. У 8 сати ујутро лекари су успели да се спусте и провере стање здравља акванаута Галактионова и Советова, али већ у два сата послеподне одлучено је да се експеримент оконча.
По повратку у Доњецк колектив појекта „Ихтиандар“ примио је од Федерације подводног спорта закаснело писмо о забрани експеримента, али неколико месеци касније Федерација је ипак наградила рониоце почасном повељом.
„Ихтиандар-66“ био је први у серији експеримената доњецких ронилаца са подводним објектима. 28. августа 1967. године је такође на Криму, у Ласпинском заливу у близини Севастопоља, на дубину од 12 метара спуштен „Ихтиандар-67“ – кућа са четири просторије, намењена за пет особа, са кухињом, спаваћом собом, купатилом и лабораторијом. Акванаути – а овог пута у акванауткиње – на смену су провели под водом укупно 14 дана. Проверавали су радну способност организма у неприродним условима, а осим тога у кући „гајили“ експерименталне морске прасиће, мишеве, кунића и мачку. Осим тога, нерви акванаута двапут су се нашли на озбиљној провери. Наиме, у кућу је двапут продрла вода, при чему ју је други пут напунила готово до половине.
Последњи објекат из серије „Ихтиандар“ спуштен је на дно 1968. године такође у Ласпинском заливу. Циљ експеримента била су геолошка истраживања. Недалеко од куће, наиме, на дну се налазила бушотина са којом су радили акванаути. Пројекат је окончан после четири дана због невремена. Био је то последњи експеримент совјетских аматерских ронилаца.
1970. године на рту Тарханкут постављена је табла у знак сећања на прву подводну кућу са натписом: „Гледај напред и не гледај уназад“. Док су се 2006. године, 40 година после експеримента, на истом месту нашле и три табле на црно-беле квадрате као симбол другог „Ихтиандра“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
