Како је у СССР-у пројектован воз са млазним мотором на крову (ФОТО)

Совјетски инжењери су 70-их година покушали да утврде која је максимална брзина воза, ако му се дода... млазни мотор. Пројекат су тако и назвали:  „Брзи вагон-лабораторија“. Идеја о томе да и возови могу да „лете“ опседала је умове научника током читавог двадесетог века. Одмах ћемо вам открити: све им је пошло за руком. Био је то вагон који „лети“ по шинама брзином 250 километара на час. Па ипак, није доспео у серијску производњу. Зашто? И каква му је била конструкција?

Наследник аеровагона

Совјетски инжењери су први пут пре сто година покушали да учине да вагон „лети“ по шинама. Било је то када је Валеријан Абаковски, обичан возач из града Тамбова (460 километара од Москве), убедио надлежне да га пусте у Тамбовску железничку радионицу и ту почетком двадесетих година сам конструисао аеровагон. Он је, наиме, буквално за вагон причврстио пропелер и на њега поставио авио-мотор.

Вагон Абаковског могао је достигне максималну брзину од 140 километара на час, што је за то доба било незамисливо. До лета 1921. године пројекат је успешно прешао преко три хиљаде километара, признат је као успешан и одлучено је да се користи за брз превоз посебно значајних личности.  

Ујутро 24. јула 1921. године Абаковски је са делегацијом у којој су били страни комунисти кренуо у посету совјетским рударима. Путовање је прошло без проблема, аеровагон се кретао брзином 40 до 45 километара на час. Међутим, при повратку делегација је одлучила да се вожња убрза. Достигавши 85 километара на час аеровагон је у пуној брзини слетео са шина и „разлетео се на комаде“. Од 22 особе у вагону погинуло је шесторо.

Још један покушај 

„Брзи вагон-лабораторија“ био је други совјетски покушај да се направи брзи воз. Био је посебно значајан, јер су у истом периоду, 1966. године, слична испитивања вршена и у САД. Пројектом под шифром М-497 и називом „Black Beetle“ бавила је Њујоршка централна железница. Они су постигли брзину воза од 296 километара на час при тежини воза од 51,3 тоне.

Совјетски Савез је одлучио да не заостаје за Америком. Током шездесетих година Калињински завод за производњу вагона радио је на сопственој конструкцији брзог воза на бази вагона електричног воза ЕР22. Њему су придодата два мотора АИ-25. Ови мотори су се иначе примењивали на тада најновијем авиону Јак-40.

Како би се смањио отпор ваздуха, на вагон су постављени предњи и задњи спојлер. Такође су значајно унапређене кочнице, с обзиром да је требало да издрже огроман притисак. Тестирања су се одржавала у аеродинамичкој цеви, ради чега је направљено 15 различитих макета вагона. 

Вагон је завршен 20. октобра 1970. године. Био је тежак 59 тона, од чега су 6 тона чиниле резерве керозина. За само 10-15 секунди достизао је брзину од 50 километара на час, а његова максимална брзина била је 249 километара на час. Ипак, од њега није постао први брзи воз у СССР-у.  

Зарђао и постао споменик   

Било је неколико разлога за то. Као прво, за брзи воз је било неопходно значајно унапредити железничке пруге. Како би се избегло разлетање ситног камена који је покривао пруге, требало га је у потпуности заменити бетоном.

Као друго, била је потребна промена терминала. Железничке станице су се морале преместити на значајну удаљеност од стамбених квартова због високог нивоа буке.

Тада је одлучено да је због нових пруга и нових станица пројекат економски неисплатив, мада није неупотребљив. Програм „Брзог вагона-лабораторије“ затворен је 1975. године, уз оцену да је у потпуности остварио своје циљеве. Вагон на млазни погон био је значајан извор информација о понашању композиције при великим брзинама.

Убрзо су ови резултати искоришћени за стварање брзих путничких вагона „Руска тројка“. Што се тиче самог „Брзог вагона-лабораторије“ он је напуштен и остављен да зарђа на станици Дорошиха у Тверу.

Поново су га се сетили тек 2008. године. Предњи део вагона са млазним мотором је одсечен, офарбан и постављен као спомен-плоча у част 110 година од оснивања Тверског (некадашњег Калињинског) завода за производњу вагона.