Зашто први совјетски мобилни телефон 1957. године није пуштен у серијску производњу? (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Млади совјетски радио-инжењер Леонид Купријанович завршио је 1953. године московску „Бауманку“, а то је у оно време био расадник совјетских инжењера-проналазача. Запослио се одмах по завршетку студија, али чак ни породица није смела да зна где конкретно он ради. Очигледно је било, међутим, да је млади инжењер успешан на радном месту јер је четири године касније његово име одјекнуло у целом Совјетском Савезу, када је изумео први мобилни телефон.

„Шта је ово? Да ли је ово бајка?“

Купријанович је јавно представио свој изум 1957. године. Огледни примерак првог совјетског мобилног теелфона ЛК-1 није много подсећао на оно што данас знамо о овом уређају. Био је тежак 3 кг и споља је (а и по тежини) више личио на том неке велике енциклопедије.

Батерија му је трајала око 24 часа. Постојала је могућност напајање и помоћу акумулатора у аутомобилу. Мобилни телефон је имао две антене и бројчаник који се окретао, као на тадашњим стационарним телефонима.

ЛК-1 није био први мобилни телефон на свету. У САД је фирма AT&T Bell Labs 1946. године већ пружала услуге изнајмљивања аутомобила са телефоном у њему. Веза је била врло лоша, а услуга веома скупа, али се изум појавио 11 година пре Купријановичевог телефона.

У Совјетском Савезу су људи, међутим, живели у информационој изолацији, тако да их је ЛК-1 фасцинирао. Чланци о њему су објављивани у часописима „Наука и жизнь“ (Наука и живот) и „За рулем“ (За воланом), о изуму су саопштиле агенције ТАСС и АПН, а филмски журнал „Наука и техника“ снимио је документарни прилог у коме се ЛК-1 демонстрира најпре у Лењиновом совхозу, затим се долазни позив приказује у аутомобилу за време вожње, и на крају два одлазна позива у пољу и на обали реке.

„Шта је ово? Да ли је ово бајка? Поглавље из научнофантастичног романа? Није ништа од тога. Телефон у аутомобилу помоћу којег можете разговарати са сваким заиста постоји. Конструисао га је и направио млади московски инжењер Л. Купријанович“, писало је 1957. године у часопису „За рулем“, у чланку „Телефоном из аутомобила“.

Годину дана касније Купријанович је усавршио свој огледни примерак и смањио му тежину на свега 500 грама, а 1961. године је „радиофон“ (како га је назвао проналазач) био тежак само 70 грама.

Совјетска штампа је тврдила да серијска производња овог уређаја може почети. Аутор прилога у филмском журналу написао је: „Довољно је свега десет аутоматских телефонских радио-станица да би радиофонском везом био опслужен град попут Москве. Планирано је да се према пројекту прва таква станица постави у Мазилову, новом насељу престонице“.

Испоставило се, међутим, да није све тако једноставно.

Зашто изум није пуштен у серијску производњу?

Први совјетски мобилни телефон није случајно добио назив „радиофон“. Он је, наиме, користио радио-везу.

Апарат је успостављао везу са градском телефонском станицом преко друге станице која је носила ознаку АТР (аутоматска телефонска радио-станица). Власник уређаја је могао да успостави везу ако се налазио најдаље 20-30 километара од АТР-а. Та веза је била на радио-таласима, са фиксном фреквенцијом предајника и пријемника. То значи да је за сваки такав радио-телефон потребан посебан канал. Чак и ако би се одузеле фреквенције градским службама попут хитне помоћи, милиције и ватрогасне службе, то би свеједно било довољно само за веома ограничени број корисника, јер је дијапазон фреквенција ограничен.

Другим речима, Купријановичев „мобилни“ није био подесан за масовну употребу. За њега још увек није постојала никаква инфраструктура осим есксперименталне. Партијским функционерима је у оно време био довољан систем за комуникацију „Алтај“ који је био монтиран у службене аутомобиле, тако да је овај изум убрзо препуштен забораву.

Али Купријанович због тога није пао у очајање и окренуо се стварању медицинске технике. Смислио је уређај „Ритмосон“ који регулише сан и помоћу њега је дуго „подешавао здравље“ совјетским функционерима.