Да човек не поверује: Какви су гаџети постојали у СССР-у?

„Мираж“ – бежична слушалица

Мираж

Archive photo

„Конзола за звучну пратњу ’Мираж’“ функционисала је на следећи начин: у улаз телевизора са натписом „Допунски звучник“ удене се антена у облику прстена од жице која служи као предајник радио-таласа. Ту операцију је могао да изведе сваки совјетски ђак. Конзола је имала уграђени пријемник који је хватао сигнале у радијусу од двадесетак метара. Кутијица тешка 200 грама напајала се батеријом од 1,5 V, а звучни сигнал је ишао у слушалицу. Тај сигнал јесте ишао кроз жицу, али је сама конзола била бежична, тј. није била везана за телевизор никаквим каблом.

Конзола „Мираж“ је била први совјетски гаџет са „вакуумском“ слушалицом која је стављана у ушну шкољку. Била је намењена за гледање телевизора и кад је унаоколо галама. У совјетским условима је то понекад било неопходно јер се у доба „комуналних станова“ често дешавало да у једној просторији истовремено дуже време борави неколико људи, и неко од њих учи, неко ради вежбе, неко кува ручак...

„Мираж“ је прављен у украјинском Ивано-Франковску од 1975. до краја 1980-их, али је у СССР-у био прилично ретка ствар. Већина грађана никад није ни видела овај гаџет.

Дечији жичани телефони са двосмерном комуникацијом

Дружок

habartorg.com

Имали су неколико назива, на пример „Перекличка-М“ (прављен у Лењинграду од 1985) или „Дружок“ (прављен у Нижњем Новгороду од 1981). Овај други је направљен у облику два мала штенета. Телефони су се напајали од батерије „Крона“ која се налазила у једном од њих.

Највећи недостатак је била дужина жице – свега 10 метара. Преко таквих телефона деца су могла разговарати док се налазе у различитим собама истог стана, или у најбољем случају ако провуку жицу кроз прозор, па разговарају са доњим или горњим спратом.

Дечији воки-токи

„Дует“

darudar.org

„Воки-токи“ (walkie-talkie) или уређај за дуплексну радио-везу био је доступан америчким корисницима још од 1950-их. У СССР-у се појавио тек крајем 1980-их и почетком 1990-их. Такве играчке су имале ознаку „Сигма“, „Дует“ или „Радијус“, док је воки-токи „Колибри“ био намењен за комуникацију помоћу Морзеове азбуке. Дуплексни „дечији воки-токији“ су имали домет 50-70 метара.

„Ну, погоди!“ („Чекај само!“) – мобилна конзола за игру са LCD екраном

Омиљена дечија игра „Ну, погоди!“, 1. децембар 1987.

Дилис Антанас, Шлевис Г./TASS

Скоро сваки совјетски ђак је, почев од средине 1980-их, маштао о овој игрици. Она је у то време прекопирана (без лиценце, наравно) са уређаја Nintendo Game & Watch, који је био у продаји од 1980. до 1991. године.

Суштина игрице у оба случаја је иста: вук шеширом или корпом лови и хвата јаја која падају на њега од четири квочке смештене по ћошковима екрана. За свако ухваћено јаје играч добија по један бод. Најпре се јаја котрљају полако, а како игра одмиче темпо се убрзава. Ако јаје падне на земљу играч губи један „живот“, а укупно има три живота. Као и оригинална Nintendo игрица, и ова је имала часовник са будилником.

Међу децом која су током 1990-их интензивно играла ову игрицу причало се да уређај приказује цртани филм када се стигне до краја (999 поена), али то није било тако. После 999 поена бројчаник би се ресетовао и бројање поена би било настављено од нуле.

Најчуднија је била модификација ове игрице коју је од 1991. године правило предузеће „Научный прибор“ у граду Орелу. Звала се „Алтаир“ и имала је уграђен џепни дозиметар.

Електронски квизови

„Электровикторина“ (електронски квиз)

Мешок

Најједноставнији електрични гаџети за децу вероватно су били „електронски квизови“. Појавили су се средином 1950-их и били су у продаји до краја 1980-их.

Те играчке су биле различитог дизајна, али исте садржине: играч је имао задатак да одговори на питање тако што ће електронску оловку са сензором забости у тачан отвор, после чега се палила диодна лампица. Била је то елементарна механика која је привлачила децу као магнет. Питања су могла да се мењају тако што су у картонски лист или корпус електронског квиза убациване различите картице из комплета.

У комплету су биле разноразне теме: географија, физика, дивље и домаће животиње, космос, саобраћајни знаци... Популаран је био електронски квиз Check your answer за учење енглеских речи и граматике.

Електрични чистач грамофонских плоча

Уређај за чишћење електронских записа „Электра-001“

Авито

Индустрија грамофонских плоча у СССР-у је била веома развијена. На плочама није била само музика, биле су ту и дечије бајке, и аудио-књиге, и још много тога. Један од најегзотичнијих совјетских гаџета био је електрични чистач грамофонских плоча „Електра-001“. Производила га је Рјазањска фабрика радио-уређаја од 1990. године.

Уређај је радио тако што се укључи у струју и постави на плочу, а затим се укључи грамофон. Било је потребно 20 секунди да „Електра-001“ очисти једну страну плоче и скине статички електрицитет. Уређај је био тежак 250 грама. Није, међутим, био нарочито добро осмишљен, јер је кабал могао да се закачи за обод плоче и обори уређај на плочу. Страсни љубитељи музике у СССР-у радије су чистили плоче плишаном крпицом, јер су им оне биле сувише драгоцене да би ризиковали.

„Светлосна музика“

Монтажа опреме за осветљење и музику у Студентском конструкторском бироу „Прометеј"

Петрухин/Sputnik

Први „светлосно-музички“ уређај на свету направљен је према идеји руског композитора Александра Скрајбина ради извођења његовог дела „Прометеј“ (1910). Касније је током 1960-их и 1970-их совјетски научник Булат Галејев почео да прави музичке уређаје са светлосним ефектима. Он је у Казању руководио специјалним конструкторским бироом Казањског авијацијског института, и тај биро је добио назив „Прометеј“ по Скрјабиновом делу. Ту је Галејев осмислио многе сличне уређаје.

Принцип рада је био следећи. Уређај је „израчунавао“ фреквенције музике која се чује и у зависности од јачине појединих фреквенција слао је пропорционални импулс у електричне сијалице. Тако је промена боја синхронизована са ритмом музике.

Роман Крилов, истраживач феномена светлосне музике у СССР-у, тврди да је током 1960-их и 1970-их у Совјетском Савезу прављено око 80 различитих „светлосно-музичких“ апарата. Често су их правиле војне фабрике којима то није била основна делатност, и продавале су их фактички „са траке“, а такви пројекти су се у фабричкој администрацији водили као „конверзионе експерименталне партије“ (шта год то значило).

Свака партија ових уређаја би одмах била разграбљена. У Совјетском Савезу готово да није било клубова и барова где би људи могли да седну и попију нешто уз музику. „Светлосна музика“ је омогућавала да се организује мали „шоу-програм“ у кућним условима, и то је било веома популарно. Поред тога, свака журка у таквом амбијенту имала је неку посебну чар и „атмосферу иностранства“. У научнопопуларним часописима су објављиване чак и шеме по којима се могао самостално направити једноставан музички уређај са светлосним ефектима.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!