Како су совјетски космонаути извели досада НАЈТЕЖИ маневар у свемиру и спасли Земљу

Прекид везе

11. фебруара 1985. године у 9 сати и 23 минута Центар за контролу летова (ЦУП) поново је послао сигнал станици „Саљут-7“ са намером да провери рад свих система. Станица је тада већ шест месеци била ненасељена због дуже паузе у експедицијама и радила аутономно, али овога пута повратних сигнала није било. Било је јасно да се нешто догодило, а нико на Земљи није могао да каже разлог изненадног искључења станице.

Без електронске корекције путање лета „Саљут-7“ је постао неконтролисана комета тешка 19 тона која се постепено приближавала Земљи. Чак и према најоптимистичнијим проценама, било је готово немогуће избећи жртве. Остаци станице који не сагоре у атмосфери могли су да падну на градове. Такав сценарио, наравно, није одговарао ни Центру за контролу мисије, ни руководству земље. Главни разлог (ма колико то цинично звучало) се састојао у томе што би катастрофа таквих размера нанела непоправљиву штету репутацији совјетске космонаутике.

Исцрпљујући тренинзи

Припрема спасилачке операције почела је одмах након искључења „Саљута“. До средине марта за ову мисију су били одабрани најискуснији космонаути. Посаду су чинили командант Владимир Џанибеков и инжењер лета Виктор Савиних.

Припреме су трајале четири месеца. Џанибеков је све време увежбавао „хватање“ брода у покрету, и разрадио је у симулатору много могућих сценарија. Грешка је могла да кошта живота и космонауте, и људе на Земљи.

Савиних је проучио сву доступну документацију о „Саљуту“, јер је разлог гашења станице и даље био мистерија. Поред тога, требало је да космонаути науче да у потпуном мраку пузе по макети станице јер на „Саљуту-7“ није било струје.

Спасилачки брод „Сојуз Т-13“ такође је претрпео измене. На пример, део брода је одређен за складиштење намирница на дужи период, јер се није знало колико ће космонаути провести на мртвом „Саљуту-7“, а храна у његовим теретним одсецима могла је бити неупотребљива због свемирске хладноће.

Потера у свемиру

У рано јутро 6. јуна 1985. године Џанибеков и Савиних су кренули у акцију спасавања са космодрома Бајконур. Високо у орбити, 300 километара изнад тла, спасиоци су имали на располагању само један покушај.

Другог дана лета космонаути су се приближили „Саљуту“ и проценили су да је космички брод удаљен свега десетак километара. Кроз прозор је већ сијала мала „звезда“, која је постепено постајала све светлија. Спремали су се да изведу најтежи маневар у историји астронаутике. У аутоматском режиму спајања Џанибеков је смањио растојање на 2,5 километра. Затим је прешао на ручну контролу и почео постепено да се приближава ради спајања. Међутим, пришавши близу, космонаути су схватили да им прорачун није био добар...

„Саљут-7“ је био окренут спасиоцима неисправним прикључком за спајање. У овој ситуацији остале су им на располагању само две опције: да се врате на Земљу или да покушају да обиђу станицу. Маневар је био веома опасан по живот. Џанибеков је затражио дозволу од ЦУП-а. Њихово ћутање је изазивало нервозу... Тек након неколико минута космонаути су добили дозволу да покушају.

Заобилажење станице је извршено успешно захваљујући дугим припремама и Џанибековљевом искуству. Већ се кроз прозор видео испрaван прикључак за спајање. Остало је само да се споје, што значи да је требало да помоћу ручног управљања прецизно у сантиметар погоде потребне прикључке. Мрдне ли се Џанибековљево кормило макар и милиметар, „Сојуз“ би оштетио одсек за спајање или направио рупу у омотачу „Саљута“, а то би значило неуспех мисије.

Брод се на тренутак „укочио“. Космонаути су осетили лагани потрес, а затим се зачуо звекет аутоматских брава – „Сојуз“ се безбедно спојио са мртвим „Саљутом“.

Мисија је могућа!

Чак и тада спасилачка операција још увек није била комплетна. Било је неопходно да се станица врати у радно стање. Џанибеков и Савиних су се спремали да уђу у удаљене одељке станице која је лебдела у космосу. Све је морало да се обави ручно. Аутоматски системи нису функционисали. Космонаути су отворили мали вентил на вратима да испусте ваздух из „Сојуза“ у одељке „Саљута-7“ и када се притисак изједначио, ушли су у њега.

Уверили су се да на станици нема струје, да су сви системи искључени, а инструменти изложени ниским температурама, и нису знали хоће ли успети поново да их укључе. Отказали су и акумулатори, а напајање струјом са „Сојуза“ било је превише опасно. Уколико би дошло до кратког споја на електричној мрежи, била би уништена сва електроника на броду, што је значило сигурну смрт.

Једини начин је био да се „Саљут“ напаја директно из соларних батерија. Користећи „Сојузове“ моторе, космонаути су усмерили станицу тако да светлост пада на батерије. Инструменти су почели да дају знаке живота. А сутрадан, је Савиних одлучио да повеже батерије на систем за напајање станице. „Саљут-7“ је оживео!

Џанибеков и Савиних су провели на „Саљуту-7“ више од 100 дана. За то време су успели да поправе станицу, па чак и да рестартују већи део електронике. Током поправке откривен је узрок квара. Један од сензора на батеријама је отказао и давао је лажни сигнал да су све батерије потпуно напуњене. Због тога је компјутер на броду искључио соларне панеле, а када је сва енергија потрошена станица је замрла.

ЦУП је успео да успостави даљинску контролу над станицом већ после седам дана, а космонаути су обављали своје уобичајене активности.

„Сојуз Т-14“ се врато на Земљу 21. новембра 1985. године, а „Саљут-7“ је и даље остао да ради у орбити у аутономном режиму.

Радни век космичке станице „Саљут-7“ приближио се крају 1990. године, па је стога отпочело њено спуштање. Висина је смањивана за 6-8 километара на дан. У ноћи између 6. и 7. фебруара 1991. „Саљут-7“ је брзином од 30.000 км/час ушао у горње слојеве атмосфере где је убрзо потпуно изгорео.