Ћилибар се високо цени у многим народима света. А у Русији накит од ћилибара поседује скоро свака жена. Руси толико воле ћилибар не само због његове необичне лепоте и приступачности (знатно је јефтинији од дијаманата и смарагда), него и зато што се сматра да поседује лековита својства.
Према различитим подацима, у Русији се налази од 80 до 90% светских залиха овог драгоценог камена. Налазишта има и на Сахалину и на Тајмирском полуострву, али највеће на свету налази се у малом насељу Јантарни у Калињинградској области. Научници су израчунали: на сваком кубном метру ћилибарске руде – „плаве земље“ – добија се 1,9 килограма ћилибара.
Једино предузеће на свету које се бави индустријском производњом ћилибара је Калињинградски ћилибарски комбинат (део корпорације Ростех). Тренутно експлоатишу Приморски коп који смо имали прилику да посетимо.
Ћилибар не може тако просто да се види, он се садржи у „плавој земљи“ (која заиста има плавичасту нијансу) на дубини од 50-60 метара. Процес вађења ћилибара изгледа прилично необично: на дну копа налази се радник са хидромеханизацијом који млазом морске воде удара у ћилибарску руду.
„Обичном водом не може да се раствори, веома је чврста“, објашњава нам главни геолог копа Алексеј Коркин. „Зато користимо воду из Балтичког мора. Како би се разбио 1 кубни метар ове глине потребно је 8 кубних метара ове воде.“ На тај начин се добија пулпа – смеса „плаве земље“ и морске воде, која тече коритом у специјални ров, и отуда се проводи кроз цеви у фабрику за прераду.
Због тога што је при раду потребна вода ћилибар се може вадити само пре ниских температура, док се вода не заледи. По правилу то траје до средине новембра, а зими се у копу воде заштитни радови.
За један радни дан у копу се испере од 3 до 5 тона ћилибара. Међу њима се срећу и комади тешки преко једног килограма. Издвајају се по правилу већ у фабрици, јер су скривени под слојем глине. Тешко је поверовати да сада крај нас пролазе тоне ћилибара!
„У овој сезони смо већ извадили 12 крупних комада“, каже Алексеј. „Најтежи камен пронашли смо почетком пролећа, био је тежак 1,876 килограма.“
Донедавно велико камење се ловило помоћу мрежица, али сада овај задатак одлично обавља техника.
Овде се ископавања врше од 1976. године, али ћилибара има довољно за најмање још сто година. Годишње се добија 500-600 тона, док су резерве овог налазишта 53 хиљаде тона.
Све што је непотребно уклања се помоћу багера дреглајна. У копу их има три. И док се у једном делу копа добија ћилибар, у другом се обавља рекултивација. Ту се помоћу дреглајна односи празно тло, равна, саде се биљке и све се враћа региону.
У близини се већ налази исцрпљени Сињавински коп, затворен седамдесетих година, који је сада претворен у једно од најлепших језера у области. „Овај коп ћемо такође једном затворити, али то је перспектива која је још далеко“, каже Алексеј. „Наш темпо је 50 метара годишње, а цео коп има 1,5 километара у дужину и ширину. Имамо план за још 20 година. Знамо да ћемо један део копа вратити региону за 10-15 година, док ће се експлоатација наставити још неколико деценија.“
Са видиковца копа такође се може пратити процес вађења ћилибара. За багере дреглајне причвршћене су камере које у режиму реалног времена приказују рад стручњака на великом екрану. Ту се можете опробати и као „ловац на ћилибар“ у импровизованом копу и посетити продавницу комбината.
Камење постаје видљиво тек у фабрици. Процес одвајања ћилибара од другог камења, који се налази у тлу, прилично је једноставан и може вам послужити и у обичном животу за проверу да ли се ради о правом ћилибару.
„Све друго камење је теже од ћилибара“, каже Алексеј. „И то је најједноставнији начин да се утврди да је пред вама управо тај камен или још неке примесе. Треба узети чашу воде, убацити у њу доста соли, промешати и убацити камен. Ако потоне, није ћилибар.“ Ради се о томе да је густина ћилибара практично једнака густини воде у Балтичком мору, а ако обичну воду посолите, она ће постати гушћа, па ће ћилибар испливати.
У фабрици прелиминарно сортирање је тако организовано да сва маса доспева у сепаратор и потапа се у кадама са сланом водом.
А затим се камење дели по величини: ситно камење се одмах распоређује по врећама, а крупно се пребира ручно, јер се међу њима срећу уникатни примерци!
Ана Дугина, стручњак за драгоцено камење у комбинату, може међу хиљадама камења да препозна оно које је посебно вредно. „Бели краљевски ћилибар је најскупљи и најређи. У природи чини само 1% ћилибара! Такође се цени пејзажни ћилибар, бео са жутим жилицама.“
Постоји и „црни лак“, који се некада сматрао за најлошију сорту, али данас постоји начин да се лепо обради, и веома је тражен.
Осим занимљивих боја, код ћилибара се срећу и инклузије (у 6-8% камења), што је флора и фауна конзервирана у ћилибару. „На пример, имамо лепог вилин коњица у ћилибару који се може видети у музеју при комбинату“, каже Ана. Са таквим камењем се обично ништа не ради, него се само лепо исполира. Док је прозирни ћилибар боје меда „балтичка класика“, како је називају стручњаци. Управо тај камен најчешће срећемо у продавницама.
„После сортирања наши стручњаци одређују шта ће се продавати на аукцијама, а шта се шаље у јувелирску производњу“, каже Ана.
Међу купцима су и руски и страни произвођачи. Балтички камен је посебно омиљен у Кини и арапским земљама. Притом комбинат не продаје само „сировине“, тј. извађен ћилибар, него и накит од њега. Он се такође прави овде, у насељу Јантарни.
Један од зидова радионице украшава огроман паук који „плете“ ћилибарску мрежу изнад карте света. „Још 1954. године совјетски јувелири су смислили брош у облику паука који је и данас симбол ћилибарског комбината“, каже Вадим Пархоменко, начелник одељења за експерименталну производњу. Укупно комбинат производи на хиљаде најразличитијих производа, при чему се нови украси измишљају неколико пута недељно.
На дизајну раде уметници, а предлоге често дају и мајстори, као и клијенти продавница. Једни мајстори припремају камење потребне боје и величине, други склапају украс, а трећи проверавају прозрачност готових производа као и да ли постоје неке пукотине и огреботине. Али тврде да ништа не бацају: „остаци“ ћилибара користе се за израду слика, или за пресовање, или за мале детаље.
Многи мајстори су се обучавали током саме производње. „Све неопходне вештине могу се стећи у процесу рада, али даље све зависи од човека“, каже Вадим. „Наравно, добро је имати гемолошко образовање, али треба бити помало и уметник.“
Каменорезац Маргарита Булгарина прави фигурице животиња и људи од ћилибара. У природи не постоје два иста камена, тако да ће сваки овакав сувенир бити уникатан.
„Понекад користимо материјал полазећи од његове специфичности, гледамо његову боју и облик. А понекад морамо да радимо тако што бирамо материјал за одређени задатак“, каже Маргарита. „Треба имати веома добро просторно мишљење, тј. умети унапред замислити оно што желите да остварите у физичком материјалу, у глави треба да имате 3D компјутер. Моја рука је наставак мог инструмента.“
Маргарита је по образовању универзални уметник, тј. има вештине рада са графиком, цртежом, дрветом, а кад је овде дошла, научила је све од почетка и одмах схватила својства ћилибара. „Ако камен иде лако, мала фигурица се може направити за само један дан“, каже она. „Најважније је да се човек договори са каменом.“
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
