Шта су Руси пронашли у реликтном језеру на Антарктику?

Пре нешто више од десет година руски научници су пробушили лед доспевши до реликтног језера Восток на Антарктику,  које је милионима година било изоловано од остатка света. Восток је огромно језеро под ледом, које се по величини може упоредити са Катаром. До деведесетих година нико није био сигуран да оно уопште постоји.

Сматра се да је ово језеро последње велико географско откриће у историји, као и „кључ“ за решење загонетке о томе да ли на Јупитеровом сателиту Европа може постојати живот. Испод дебелог слоја леда овог небеског тела налази се, наиме, океан у којем можда обитавају организми налик она оне који се налазе у води Востока – отпорни на крајње екстремне услове живота.

Научници су заиста успели нешто да пронађу. 

NASA

Како је језеро пронађено

Истраживање ове зоне почело је 1957. године, када је тамо упућена совјетска експедиција. Научници су користили специјално гусенично возило за снег са вагонима-саоницама, способно да савлада ледена пространства прекривена снегом.    

Управо у центру континента научници су основали прву истраживачку станицу „Восток“, по којој је језеро касније добило име. Станица је опстајала практично у потпуној изолацији од остатка света: до најближе обале било је 1.260 километара, а до најближе истраживачке станице 1.410 километара. Ту се налази и „пол хладноће“, место на ком је забележена најнижа температура на Земљи: минус 89,2 степена Целзијуса.

Станица Восток

П.Астахов/Sputnik

Поларни истраживачи су, након што су обезбедили функционисање станице, шездесетих година почели да врше бушења у леду. Истина, имали су амбициозније циљеве од потраге за најстаријим језером на планети. Желели су да извуку такозвано ледено језгро – стуб леда који се вади из најдубљих ледника. У њему се често задржавају „ампуле“ ваздуха и тврде честице, што омогућава научницима да проуче атмосферу и састав тла од пре више милиона година. Из тог разлога данас се станица „Восток“ сматра за један од главних извора података о древној клими на планети.  

Првобитно је планирано да се бушење врши помоћу термичких уређаја, али на тај начин истраживачи су стигли само до дубине од 50 метара. Такође је разматран пројекат нуклеарног бушења. Помоћу нуклеарног реактора научници су хтели да истопе лед до жељене дубине, али због великог ризика од тога се одустало. Озбиљна бушења почела су тек крајем шездесетих, када су стигли професионалци из лењинградског Рударског института. У леду је начињена прва бушотина дубока 560 метара.

Akulovz (CC BY 4.0)

Постојање језера испод леда појавило се као озбиљна претпоставка седамдесетих година. Британске колеге су, наиме, скенирале ледник баш на месту где се налазила совјетска станица. Тада су открили такозвани „гладак“ одраз испод леда и изнели хипотезу да се можда ради о прелазу између воде и леда, што значи да се дубоко под ледом сигурно нешто налази. 

Међутим, прави напредак у проучавању језера на Антарктику начинили су 1996. године руски истраживачи Андреј Капица и Игор Зотиков из Института за географију РАН. Заједно са британским научницима сакупили су све податке радарских и сателитских посматрања из тог краја и дефинитивно дошли до закључка: на дубини од око четири километра од човечанства се милионима година скривало џиновско језеро. Његова површина је 10 хиљада квадратних километара, а просечна дубина му је 125 метара.

LEhAN (CC BY-SA 4.0)

Недостижна вода

У то време на станици „Восток“ је већ била направљена бушотина дубине 3.100 метара. До језера је остало само 130 метара.

Међутим, научници су морали да обуставе бушење и бушотину конзервирају. Проблем је био  у томе што је за топљење леда коришћена посебна смеса хемијских елемената – керозина и фреона. Она се не би заледила при екстремним температурама и омогућавала је да се притисак леденог оклопа задржи на великој дубини бушења. У то време фреон је забрањен као опасан за атмосферу. Осим тога, истраживачи су се прибојавали да би токсичне хемикалије могле да наруше резултате истраживања подземног језера Восток, али и да униште могући живот који је тамо опстао током 14 милиона година изолације.

Тада се пред научницима појавио задатак да смисле метод бушења који је мање штетан за животну средину. За то им је било потребно осам година.  

Совјетски, француски и амерички научници над језером Восток

Todd Sowers/LDEO, Columbia University

Вађење узорака воде настављено је тек 2006. године, али чак и тада нови методи нису учесницима антарктичке експедиције омогућили да стигну до језера. Разлог су били технички кварови, као и недостатак финансирања. Због тога су тек 5. фебруара 2012. године научници успели да стигну до самог језера. Али бушотина је одмах блокирана због поновног недостатка финансирања.

Као са друге планете

Вода из језера Восток

Алексеј Никољски/Sputnik

Други пут су научници до језера стигли 2015. године и овај покушај је донео резултате. У узорцима воде пронађено је 49 ДНК различитих организама. Истина, већина њих је била са површине земље, а само два су изазвала истинско интересовање биолога.

Један од узорака наликовао је на водену бактерију која у теорији може да живи претежно на мочварном терену, а никако у леденој води под великим притиском.

Други узорак је био потпуно непознат научницима, а његов геном се са геномом познатих микроорганизама поклапао само 86%. „Да смо показали ДНК организма чије смо откриће потврдили 2016. године не рекавши одакле он потиче... питали би нас да ли је с наше планете“, каже Сергеј Булат, руководилац истраживања узорака воде са језера Восток.

Међутим, ова истраживања нису настављена. Касније више није издвајан новац за проучавање дубина Востока. То је објашњено променом приоритета. У центру пажње се нашао Северни пол. Међутим, Сергеј Булат наставља да истражује узорке који су раније извађени. 

2018. године открио је још једног становника Востока – морску бактерију (бацил) Lactobacillus sp. Бацили се хране органским једињењима којих у води Востока практично нема. Самим тим постоји могућност да се на већој дубини налазе места засићена храњивим материјама.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!