Крамникова драма у Лондону

Победник турнира у Лондону укрстиће копља са тренутним светским прваком у шаху, Индијцем Вишванатаном Анандом (на слици). Виктор Васенин / Росијска газета.

Победник турнира у Лондону укрстиће копља са тренутним светским прваком у шаху, Индијцем Вишванатаном Анандом (на слици). Виктор Васенин / Росијска газета.

У Лондону је завршен турнир кандидата за право на меч са тренутним светским прваком у шаху. Исти број поена постигли су Магнус Карлсен и Владимир Крамник. Међутим, према додатним критеријумима (на основу већег броја победа), право да изазове актуелног светског шампиона Вишванатана Ананда добио је Карлсен.

Немогуће је речима описати драму током последњег кола овог турнира. Напетост је код Владимира Крамника нарасла када је видео да се његов главни ривал, млади Норвежанин Магнус Карлсен, предао Петру Свидлеру, и сада он, велики Крамник, само треба да у партији са Иванчуком извуче реми. Али у том тренутку је о ремију могло само да се сања. Иванчук, који од овог турнира није ништа очекивао, све више је притискао Крамникову одбрану.

Међутим, пред завршно коло сви су говорили да Крамник и у случају победе нема чему да се нада јер ће Свидлер тешко моћи да се одупре чудовишту по имену Магнус. Али судбина је окренула ствари другачије.

Карлсен, који је изгубио последњу партију, постао је кандидат за титулу првака.

Крамник је показао свима до сада хиљаду пута да је обележио једну читаву шаховску епоху.

Крамник није проверавао Иванчукову технику игре, а овај други није нудио реми тамо где га није било. Крамник, 14. светски шампион, са достојанством је предао партију и усмерио се на даљи ток своје лондонске драме. Не знам за остале, али он сигурно нема разлога да се стиди због своје игре. Крамник је фантастично одиграо овај турнир, међутим како кажу – фудбал играју сви, али побеђују Немци. У овом случају, поново је победио Магнус Карлсен...

А сада да се мало осврнемо на сам ток турнира и да видимо како се сваки од такмичара борио до последњег дана. Притом ћемо навести играче не по њиховом коначном пласману, већ на основу драматичности током игре.

Овај турнир би вероватно могао да се означи као турнир деценије. У Лондону се одвијао прави шаховски спектакл. Могла се истовремено видети и трагедија и комедија, страст, али и лукави потези, једино чега није било – то је равнодушност.

Овај турнир би вероватно могао да се означи као турнир деценије. У Лондону се одвијао прави шаховски спектакл. Могла се истовремено видети и трагедија и комедија, страст, али и лукави потези, једино чега није било – то је равнодушност.

Никада нисам видео такав бес код Магнуса Карлсена као после пораза од Василија Иванчука. Норвешки геније је из све снаге ударио ногом у врата, бацио свој капут на столице кроз масу новинара и готово заплакао.

Два дана касније се Магнус радовао као дечкић који је управо постигао жељени резултат. То се десило после дуела са Раџабовом, када је Карлсен извео нешто што је изгледало немогуће и победио црним фигурама.

Владимир Крамник је кроз другу половину турнира ишао „као чудовиште“.

И заправо је он био морални победник у Лондону. Само да није горких тренутака у последњој партији... Без обзира на то, Крамник је показао свима до сада хиљаду пута да је обележио једну читаву шаховску епоху.

У очима Левона Ароњана видела се туга. Јерменски велемајстор је водио током целог турнира и чинило се да је он више од свих спреман да се бори против светског првака Вишванатана Ананда. Али два груба пропуста најпре са Гељфандом а затим и са Крамником срушила су све наде Левона. Када је изгубио све шансе за даљу борбу, само је дубоко уздахнуо...

„Такав ми се умор накупио да нисам у стању ни два потеза унапред да предвидим“, слегао је раменима овај велемајстор и закључио: „Изгледа да ћу морати да се помирим са тиме да у овом кругу немам никакве шансе. Али живот се не завршава овде. Борис Гељфанд је одиграо меч за титулу у 44. години, а ја имам само 30...“

Праву трагедију је, међутим, доживео Тејмур Раџабов. Створени су скоро сви могући услови у његовој домовини да би овај азербејџански велемајстор победио. Наиме, генерални директор Државне нафтне компаније Азербејџанске Републике (SOCAR) Маир Мамедов постарао се да SOCAR буде главни спонзор турнира кандидата.

Раџабов није могао да се избори са толиком одговорношћу и у Лондону је заузео последње место.

„Из неразумљивих разлога у марту увек стојим лоше“, рекао је на конференцији за новинаре Тејмур, и затим додао: „Годишње обично изгубим по три партије – не више, а овде сам се повукао шест пута. То ми се десило само на турниру у Монаку. Надам се да су то порази за неколико наредних година.“

Да ли је Тејмур знао да ће да изгуби и у последњем колу турнира...

Не може а да се не спомене генијални Василиј Михаилович Иванчук који је играо прилично неозбиљно, чини ми се. Изјавио је да на Лондон гледа као на припрему за екипно првенство Русије које треба да почне ових дана. Прави је шаљивџија овај Иванчук. Неки велемајстори сањају о томе да се такмиче у Лондону, а за њега је то само тренинг. А успео је да прекорачи време читавих пет(!) пута. Али је исто тако успео да победи и Карлсена и Крамника – просто фантастично!

Да је Петар Свидлер скупио више самопоуздања, могао би да се бори за победу. Санктпетербуршки велемајстор је играо сјајно у отварању и завршници. За његову победу над Ароњаном и Карлсеном може да се каже да је изузетна.

Са друге стране, прошлогодишњи финалисти турнира кандидата Борис Гељфанд и Александар Гришчук ове године су се у Лондону осредње показали. Док је први својом победом иницирао пропаст Ароњана, Гришчук би тешко могао било чиме да се издвоји.

Росијскаја газета. Сва права задржана.