Опасна лепота тајландског бокса

Фото-галерија: Руске жене: Анастасија Јањкова

Како се тако лепа девојка обрела у свету борилачких вештина?

Анастасија Јањкова: Све је почело још док сам била мала. Уживала сам да гледам филмове у којима се боре Брус Ли и други опасни момци. Пожелела сам тада да исто будем тако јака и да помажем људима (одговара уз осмех). Стално сам молила своју мајку: „Мама, пусти ме да и ја то научим“. После дугих наговора моја мајка је попустила и одвела ме на карате. Тамо сам тренирала следећих неколико година.

Шта се дешавало после тога?

А. Ј.: У 14. години је требало да изаберем неко занимање. Одувек ме занимало новинарство, глума или дизајн. На крају сам се одлучила за дизајн. Цртала сам и шила по цео дан. А спортом сам се бавила онако, више за себе. Једном приликом сам отишла у фитнес клуб и тамо сам се упознала са тренером тајландског бокса. Док сам била са момцима, присетила сам се како иде лоу-кик, маваши-гери итд. Схватила сам да ми све то страшно недостаје. Неко време сам ишла тамо, а затим сам пронашла клуб тајландског бокса „Варјаг“ и брзо почела да напредујем. Одмах су ме слали на такмичења – на Куп Русије, који сам потпуно неочекивано освојила.

А. Ј.: Моја мама последњих година стиже да испрати много више борби него ја (реагује са осмехом). Она прати све мечеве мојих супарница, али и све остале, мање важне борбе. Знате, ја и немам увек времена да све погледам.

Да ли на тренинзима спарингујете само са момцима?

А. Ј.: Док сам тренирала у клубу „Варјаг“ било је управо тако. Али сада тренирам у клубу „Академија бокса“ Александра Погорелова и мој спаринг-партнер је тренутно једна девојка. И то не било која, та девојка би могла многе момке да среди. У питању је Јекатерина Изотова, вишеструки светски првак. Она је мало лакша од мене, али је изузетан техничар и врло интересантна. За мене је такав спаринг-партнер и учитељ – идеалан спој. Она може да ми објасни и да ми покаже шта не треба да радим. Да ми скрене пажњу где је потребно да се подигну руке и да се постави блок.

Имате ли идоле међу борцима?

А. Ј.: На првом месту је Ђина Карано која је у сваком погледу врхунски борац. Исто као и Фјодор Јемељаненко. Шта год да за њега кажу, то не утиче много на његов углед. Без обзира на све, он и даље влада. Ту је још и Михалис Замбидис. Он је опасан. Замбидис је један од оних чије борбе могу непрестано да гледам. Затим Бату Хасиков. Бату рецимо тренира са мном у истој сали и ја сам поносна због тога. Имам прилику да гледам оно чему треба да тежим. Хасиков је на таквом нивоу да уз савете тренера може и сам да изнесе своје ставове. Код бораца који имају толико борби иза себе већ постоји формиран начин размишљања. У сарадњи са тренером долази се до компромиса и до решења, и то као резултат даје одличну борбу.

Да ли се бавите још неким спортом поред борилачких вештина?

А. Ј.: Најбољи одмор је промена активности. Викендом се трудим да се бавим нечим потпуно супротним од борилачких вештина. Много волим коње и јахање, и кад имам слободан дан, обавезно идем на јахање.

Јесте ли некад пожелели да учествујете на олимпијским играма?

А. Ј.: Тајландски бокс сигурно никада неће постати олимпијски спорт: он је исувише оштар. Што се тиче одлуке Међународног олимпијског комитета да се рвање избаци из програма олимпијских игара – то је заиста тужно. У почетку нисам могла да верујем, просто нисам могла да схватим коме таква идеја може пасти на памет. Често посећујем разне градове у којима не постоје друге спортске секције осим бокса и рвања. Ниједна друга! А појединци хоће и то да укину.

Да ли сте у животу имали прилику да срећете мушкарце који су слабији од Вас?

А. Ј.: Наравно, на улици стално виђам такве! (одговара уз смех) Раније сам рецимо помагала момцима док дижу тегове, али сада више не. Сада радим индивидуално са тренером. Наравно људи су различити, не кажем да свако треба да диже 150 kg „из бенча“! Снага се не крије у томе – то за мене и није одраз мушке снаге. Наравно, није добро бити ни сасвим слабашан. На пример такви као што је Џастин Бибер – такви ме уопште не занимају.

Имате доста тетоважа. Да ли су Вам оне одавно слабост?

А. Ј.: Када сам урадила прву, знала сам да неће бити последња. Схватила сам да ипак може да се истрпи и да то није толико страшно и болно. Тетоваже су ми углавном у јапанском стилу. Последња је шаран који се пење уз водопад и на врху се претвара у змаја. За мене су тетоваже пре свега питање естетике. Свака слика обележава један период у мом животу. На пример, своме сину ћу једног дана да кажем: „Ово је, сине, кључ. Сањала сам да ми је оснивач кјокушинкаи-каратеа Масутацу Ојама дао кључ и рекао: ‘Њиме ћеш да отвориш сва врата.’ Схватила сам да не смем да изгубим тај кључ и сада га носим на нози.“

Да ли желите да се опробате у мешовитим борилачким вештинама?

А. Ј.: Та категорија ме посебно привлачи. Мешовите борилачке вештине (ultimate fight, ММА) су мој дугогодишњи сан. То ми је врло занимљиво јер волим да се борим. Али бих морала да кренем практично од нуле. У питању су другачија оптерећења која уједно захтевају и другу врсту припрема.

Росијскаја газета. Сва права задржана.