Хеер шаалган, уметност ломљења кичме

Ломљење кичме голим рукама, „поло“ са јарцем без главе и драње ове животиње, као и многе друге занимљиве врсте физичких активности имају статус званичног националног спорта у разним деловима Русије, са дугом и озбиљном традицијом. Наравно, сви спортисти који се баве овим вештинама волели би да их једог дана виде и на Олимпијади...

Хеер шаалган (ломљење кичме)

Учесници такмичења се надмећу у вештини ломљења овнујске кичме. Скувана кост кичме се држи у једној руци и не наслања се ни на шта, а треба је сломити јаким и оштрим ударцем бридом длана друге руке. Све се то ради голим рукама, тј. без рукавица и других заштитних средстава, с тим што се сама кост може увити у хартију.

Сматра се да није толико битно да ударац буде јак, колико да буде прецизан. Пре него што ће ударити кост, такмичар треба да одреди њено најслабије место, а борбени дух ће помоћи тамо где обичне мишице нису довољне. Не може се свака кост сломити, тако да најчвршћи делови скелета путују са турнира на турнир. На пример, у Бурјатији постоји овнујска кичма коју нико није сломио још од 1989. На квалитетном турниру такмичари сломе пар стотина овнујских кичми, што ће рећи да је недостатак „спортског инвентара“ највећа препрека за популаризацију овог спорта.

Где се негује: Бурјатија (Источни Сибир).

Кок-бору (драње јарца)

Две екипе са по пет коњаника отимају једна од друге јарца без главе да би га убацили у специјалну јаму широку око 3 m. У борби за јарца постоји читав низ ограничења и забрањених захвата, а да би се одредио најјачи такмичар потребна су три периода од по 20 минута са десетоминутним паузама између њих.

Ова игра је настала од ритуала у коме су чобани о празнику демонстрирали своју вештину одбране стада од вукова. Уместо вука се овде користи јарац, јер он има доста чврсту кожу која може да издржи цео час натезања, колико траје игра. „Драње јарца“ је популарно у Централној Азији: у Казахстану, Киргизији, Авганистану и Таџикистану, а у Руској Федерацији је та игра распрострањена на Алтају и планинама око Бајкалског језера.

Где се негује: Алтај, планине око Бајкалског језера.

Рвање са хватањем за оковратник

Врста руског рвања која се развијала у оквиру традиционалне борбе прса у прса. Рвање са хватањем за оковратник се у суштини своди на два правила. Прво: спортиста треба да обори супарника на руке и колена, или у седећи или лежећи положај, а то може постићи бацањем, обарањем и саплитањем.

Друго: пре почетка борбе такмичари хватају један другога за оковратник и не смеју га пустити током читавог меча, док су другом руком дозвољени захвати на свим деловима тела. Све у свему, противника треба дохватити за оковратник и оборити на земљу.

Где се негује: централни (европски) део Русије.

Мас-рестлинг (оригинални јакутски назив је „мастардии“, што значи „надвлачење палице“)

Два такмичара седе на подијуму један наспрам другога, упиру ногама о даску која их дели и надвлаче палицу дугачку пола метра. Победник је онај ко у два окршаја истргне палицу из руку противника. Такмичења се одржавају у различитим тежинским категоријама. Министарство спорта је ову врсту надметања званично прогласило националним спортом Јакутије.

Готово сви народи имају нешто слично. На пример, Ескими немају даску која дели такмичаре, тако да се они упиру о ноге један другоме, док Индијанци надвлаче палицу тако што је држе уздуж (а не попреко, као Руси), и то у стојећем ставу.

Где се негује: Јакутија (руски Далеки Исток).

Северни вишебој (бацање секире у даљ, набацивање тинзјана на мотку, троструки национални скок, скокови преко саоница, трка са палицом по неравном терену)

Северни вишебој се састоји од надметања која су најраспрострањенија међу аутохтоним малим народима Севера. Правила бацања секире су једноставна: треба узети секиру и заврљачити је што даље. Главне потешкоће су везане за спортске реквизите. Свака секира мора да има „сертификат“ организатора и да одговара строгим прописима: заједно са дршком треба да буде тешка најмање 350 g, а дугачка пола метра, дужина оштрице треба да буде 160 mm, итд. Такав реквизит се не може бацити много далеко.

Тинзјан је ласо од коже. Набацивање тинзјана на мотку је дисциплина у којој кожно ласо треба из три покушаја набацити на штап за терање јеленске запреге. Штап је пободен у земљу. Сваки такмичар може да донесе свој тинзјан (не дужи од 30 m).

Скокови преко саоница су веома напорни. Уместо саоница се користе дрвене гајбе високе пола метра. Такмичар се одбацује обема ногама и прескаче саонице без заустављања. За победу на озбиљнијем такмичењу потребно је прескочити преко 500 саоница.

Трка са палицом је крајње једноставна. Палица треба да буде дуга најмање 130 cm, а пречник јој не сме бити мањи од 10 mm. Сваки такмичар доноси своју палицу. Она може бити од било ког материјала: од метала, дуралуминијума, дрвета или било чега другог, само је битно да се не испушта до финиша.

Где се негује: руски Крајњи Север.

Шермиције

Шермиције су у суштини козачки вишебој. Он подразумева различите дисциплине: скидање мета сабљом у пешадијском строју и мачевање козачким сабљама и копљима. Понекад се шермиције организују у проширеној варијанти, тј. са такмичењем у вештом јахању, песничењу и рвању са захватом око појаса.

Где се негује: свуда где живе козаци, на територији Русије и ван њених граница.

Илустрације: Тимофеј Јаржомбек. Руски текст на порталу „Московских новости“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.