„Скупили смо 400 долара и организовали прве борбе, а онда су се још неки људи загрејали за то и сви су около почели да причају о нама. Кренули смо са свега четири стотине долара“, истиче Грег Апињан са поносом.
Апињан је 29-годишњи становник Санкт Петербурга и организатор „ултимат фајт“ турнира „Стрелка“ [„стрелка“ је иначе руски жаргонски назив за физички обрачун, уличну тучу].
За две године, колико организујe борбе, његови турнири су напредовали од дуела за узак круг људи све до водећих „ултимат фајт“ догађаја у Русији [енг. „ultimate fight“ /најекстремнији вид борбе/ – неформални назив за мешовите борилачке вештине – енг. mixed martial аrts, MMA]. Осам милиона прегледа на Јутјубу, победа на конкурсу World Press Photo у категорији „Најбоља спортска прича“, борбе на фудбалском стадиону „Петровски“, домаћем терену ФК „Зенит“ – то су само неки од успеха Апињана и његових пријатеља.
Тајна успеха њихових турнира је да у борбама може да учествује било ко, чак и неко ко се никада није опробао у томе. Треба рећи и то да је „Стрелка“ улично такмичење. Учесници се боре под отвореним небом, на песку, трави или на голој земљи.
„То су наше предности у односу на класичне ММА турнире који многим гледаоцима делују ужасавајуће: октагон, људи у кавезу, крв - све изгледа доста страшно и мрачно. Док су наша такмичења нешто сасвим друго: песак, плаво небо, сунце. И сасвим обични људи који понекад показују такву снагу духа да човек може само да им се диви“, каже Апињан.
Према правилима „Стрелке“, борба није временски ограничена и траје све док се један од бораца не преда или док је не прекине судија. Најдужа борба у историји такмичења трајала је 40 минута без прекида. Све остало је исто као на класичном ММА турниру. На рукама бораца су рукавице, дозвољени су ударци рукама и ногама, и борба у партеру.
Организатори „Стрелке“ су за две године одржали 11 турнира у мешовитим борилачким вештинама, и врло брзо их је приметила и узела под своје америчка компанија „Трон MMA“ специјализована за организацију „ултимат фајт“ турнира.
У Русији се недељно одржава најмање десетак турнира у мешовитим борилачким вештинама у којима могу да учествују аматери. О томе се доста пише на друштвеним мрежама и форумима посвећеним борилачким вештинама. Турнири се одржавају на разним местима, као што је на пример старо племићко имање „Середњиково“ у Подмосковљу, где су у 2011. одржани мечеви у најжешћој верзији „ултимат фајта“ – Т1, или у градским спортским објектима, ресторанима и ноћним клубовима.
Све то заједно говори да постоји велики број људи којима борба није основно занимање, али који остављају свој посао у петак и до понедељка зарађују новац песницама. Или, ако новац није у игри, иду да себи и другима докажу неке ствари.
Александар Анисимов је 30-годишњи радник у једном путарском предузећу у Владимиру. Он је изабрао најтежу верзију Т1 да би се опробао у мешовитим борилачким вештинама. Слово Т је ознака за „тотални“. Према правилима верзије Т1 супарници се боре у обући са грубим ђоном. Дозвољени су ударци главом и да се противник дотуче ногама уколико се не предаје. Организатори су најпре хтели да се такмичари туку голим рукама, без рукавица, али су се борци успротивили. „Није свако спреман да превазиђе психолошку баријеру и да се бије голим рукама“, каже Герман Лавов, председник лиге Т1 и промотер апсолутних видова борбе. На крају им је омогућено да се боре у рукавицама за MMA.
На питање: шта га је навело да у Владимиру остави своју жену и једноипогодишњег сина и да иде ко зна где да би се тукао – Александар Анисимов одговара: „Било ми је занимљиво.“ И одмах додаје: „Али сам већ задовољио своју знатижељу“. Тако да у блиској будућности нема више борби што се њега тиче.
Знатижеља је управо оно што многе уводи у аматерски „ултимат фајт“. Међутим, учешће у мечевима може да буде и прилика да се заради. Према проценама Федерације панкратиона Русије (организација која ради на томе да мешовите борилачке вештине добију олимпијски статус), награда за прво место у аматерским турнирима креће се између 30 и 50 хиљада рубаља (700–1200 евра). Учесници, међутим, наводе нешто мање износе: 10–20 хиљада рубаља (230–460 евра).
Илегалне туче су тема која се пре или касније појави чим реч крене о „ултимат фајту“. Уколико се у претраживач рецимо укуца „_serbianBeginIgnore_подпольные поединки в Москве_serbianEndIgnore_“ („илегалне борбе у Москви“), он одмах избацује низ новинарских прича са ужасавајућим појединостима, од којих већи део вероватно није истинит.
„У мрачној и задимљеној атмосфери ноћних клубова скупљају се момци са песницама налик на маљеве. Оне који изгубе борбу често износе на носилима“, наводи се у једном од њих. Остали преносе још мрачнију слику: „Московска полиција је почела да налази тела младића. Знаци насилне смрти јасно указују на то да су настрадали у тучи. После извесног времена откривена је страшна истина: у Москви се организују крваве борбе. Најсуровије борбе до смрти.“
У московском полицијском одсеку за Арбатски рејон одбацују такве тврдње. Крајем 1990-их су кружиле приче да се управо у том крају – у коцкарницама на Арбату – организују најжешће борбе. „Уколико је тако нешто некада и организовано, одавно се са тим престало. Данас немамо податке који би тако нешто потврдили“, објашњава припадник полицијског одељења који је желео да остане анониман.
Са тиме се слаже и председник Федерације панкратиона Русије (ФПР) Владимир Клењшев: „Око тзв. илегалних уличних туча диже се много већа бука у односу на стварне чињенице. Постоје одређени подаци о томе, али се најчешће ради о тинејџерима који су се нагледали акционих филмова. Све се обично завршава са пар сломљених носева, а већ сутрадан прелазе на Паркур [екстремна спортска дисциплина савлађивања препрека], или на нешто друго што су видели на ТВ-у.“
Међутим, тренутно стање у аматерском „ултимат фајту“ забрињава званичне организације. „Сва та удружења не обраћају пажњу на врло важне стране спорта као што су секције за децу и уопште систематичан и свеобухватан рад са младима. Све што могу да видим јесте жеља да се заради“, са жаљењем закључује Клењшев.
Он наводи пример Фјодора Јемељаненка, чувеног борца ММА, и сматра да је његов приступ потпуно исправан: Фјодор тренира младе и својим примером их усмерава развијајући код њих прави спортски дух.
Код 21-годишњег Толгата, који је дошао у Москву из Узбекистана, аматерски „ултимат фајт“ изазива само одушевљење за разлику од председника ФПР. Толгат шест дана у недељи поправља тротоар на Лењинском проспекту као члан једне грађевинске бригаде. Уколико му још преостане снаге, након тога одлази да вежба на вратилу. После згибова увежбава ударце.
У Узбекистану се краће време – неких годину и по бавио тајландским боксом, али је у Москви чуо да је и то довољно да се укључи у борбе и постане звезда. „Грађевина није мој живот“, каже Толгат и додаје: „Главна ствар је борба“.
Има доста њих који исто као и Толгат увежбавају своје борилачко умеће у свакој згодној прилици, у фискултурним салама, у парковима, у ходницима док чекају лифт, или код куће у кухињи док нема никог. А истовремено раде као програмери, менаџери продаје, шпедитери итд. И за њих главна ствар није њихов посао – што би тешко било ко из њихове околине могао да претпостави – главна ствар за њих је борба.
Руски текст на сајту „Руског репортера“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
