Совјетска борилачка вештина самбо слави 75. рођендан

Извор: РИА „Новости“.

Извор: РИА „Новости“.

Од 22. до 24. новембра у Санкт Петербургу је одржано светско првенство у самбоу, борилачкој вештини која је створена у Совјетском Савезу током 1930-их. Ове године самбо, најпопуларнија борилачка вештина у Русији. слави два јубилеја: 75 година постојања и 40 година од првог светског првенства у самбоу, одржаног 1973. у Техерану.

Турнир у Санкт Петербургу је рекордан и по броју земаља-учесница и по броју спортиста који се боре за медаље. У граду на Неви окупило се укупно 600 самбиста из 75 земаља света.

У Русији је самбо најпопуларнија борилачка вештина. Она је створена синтезом многих праваца међу којима је и џудо. „Данас у Русији самбо тренира преко 410 хиљада људи. Ни у једној земљи нема толико самбиста који регуларно тренирају. Као што су Јапанци творци џудоа, тако смо ми творци самбоа, што значи да дуго можемо бити у врху“, каже Василиј Шестаков, председник Међународне самбо федерације (FIAS). У том контексту посебно чуди чињеница да ова борилачка вештина још увек није укључена у олимпијски програм.

Ми радимо на томе да самбо уђе у олимпијски програм. Највише нас радује што ова борилачка вештина привлачи гледаоце.

Василиј Шестаков, председник Међународне самбо федерације (FIAS)

Самбо је званично настао 1938, али тешко да се може рећи ко га је створио. Званичним творцем самбоа сматра се Анатолиј Харлампијев. Његова књига „Борилачка вештина самбо“ сматра се првим упутством за ову борилачку вештину. Са друге стране, сматра се да је Виктор Спиридонов творац борбеног самбоа, а да је Виктор Ошчепков оснивач спортске дисциплине.

Спиридонов је пре Револуције био капетан II класе у царској армији. Учествовао је у Руско-јапанском и Првом светском рату. Он је 1920-их засновао нови „синтетички“ систем. „Вештина самоодбране помаже да се победа однесе свим расположивим средствима <…>, тако да је неопходно преузети из других система све што је корисно, када то већ доноси победу“, писао је он.

Виктор Спиридонов је дуго време радио у Народном комесаријату унутрашњих послова и у новом систему је за њега била најважнија практична ефикасност војних и полицијских структура. Он је ову вештину култивисао као затворени систем, намењен само представницима оружане силе. Из тог система се развио борбени самбо који је доскора мало коме био доступан. Спиридонов је у великој мери користио најбоља достигнућа система самоодбране народа СССР-а и џију-џицуа, а увео је захвате позајмљене из рвања слободним и грчко-римским стилом, чак и оне који су у тим дисциплинама забрањени. Позајмио је ударце из енглеског и француског бокса, а такође и „самоникле“ ударце, па чак и оне који су тих година били познати међу криминалцима.

Један од захвата у самбоу. Фотографија из слободних извора.

Врсте захвата јасно сведоче о томе да је у самбоу много тога преузето из националних борилачких вештина, конкретно из грузијске, осетинске и казашке. Хватање за појас првобитно није постојало у џудоу, оно је дошло из руског и татарског рвања са појасевима.

Данас у Русији самбо тренира преко 410 хиљада људи. Ни у једној земљи нема толико самбиста који регуларно тренирају. Као што су Јапанци творци џудоа, тако смо ми творци самбоа, што значи да дуго можемо бити у врху.

Василиј Шестаков, председник Међународне самбо федерације (FIAS)

Ошчепков је 1911-1914. учио џудо у Кодокану код Џигороа Каноа и добио црни појас други дан. Савладао је неколико стилова вушуа и познавао не само енглески, него и француски бокс савате, у коме су дозвољени ударци песницама и ногама.

Нема сумње да су оснивачи руског самбоа појачали универзалну практичну компоненту борбе. За разлику од џију-џицуа и џудоа, где се сматрало да „сваки захват у свим условима успева“, они су за случајеве неуспешног захвата осмислили начине моменталног преласка на следећи захват.

Друго начело на коме се заснива самбо јесте усредсређивање на „принцип“, а не на захват. У џудоу су прописани строго одређени покрети за конкретан захват, а у самбоу се стимулише њихово коришћење и у другим захватима и позама. У џудоу је забрањено увртање ногу, а у самбоу је то читав један правац.

Од 1950-их самбо се у СССР-у интензивно развија као национална борилачка вештина, а од 1972. се организују међународна такмичења. Међународни олимпијски комитет је 1981. уврстио самбо у олимпијске спортове, а у јулу 2013. су такмичења у самбоу први пут одржана на Универзијати у Казању. Међутим, ова борилачка вештина још увек није укључена у програм Олимпијаде.

„Ми радимо на томе да самбо уђе у олимпијски програм“, каже Василиј Шестаков. „Највише нас радује што ова борилачка вештина привлачи гледаоце“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.