„Европа може да сачека док руски цар пеца!“: Омиљени спортови руских царева

У време руских царева и императора није постојала идеја „јавног имиџа“, нити је постојала телевизија. Зато цареви нису много марили за мишљење јавности, јер народ ионако није имао много прилика да дође у контакт с њима. Стога се и спортом нису бавили због „слике у јавности“, него су страсно уживали у самом такмичењу, одржавању кондиције и забави.

Последња шаховска партија Ивана Грозног

Пре времена Петра Великог, спортска телесна грађа се није посебно ценила у Русији. У 17. веку било је пожељно да сваки племић, па и сам цар, има вишак килограма како би показао свој статус и богатство. Шах – омиљена игра првог руског цара Ивана Грозног – био је вероватно једини спорт тог времена који су упражњавали средњовековни руски владари.

Енглески дипломата Џером Хорси присуствовао је последњој шаховској партији Ивана Грозног. Последње вечери свог живота цар је седео у постељи и с једним од бољара играо шах. Пре почетка партије поређао је све фигуре на табли осим краља, кога никако није могао да постави на одговарајуће поље, па му је слуга помогао. Неколико минута касније, док је партија трајала, Иван је изгубио свест и преминуо.

И први цареви из династије Романов волели су да играју шах. Цар Алексеј Михајлович, отац Петра Великог, наручио је из иностранства велики број прелепо израђених шаховских табли, тако да је његов син ову игру научио још у раној младости. Петар Велики био је први владар који је у руску царску породицу спорт увео као вид забаве и вежбе.

Петар Велики, први играч билијара у Русији

Петар се од младости упознао са европским начином живота будући да је често посећивао „Немачку Слободу“ у Москви (део града у коме су живели странци). У немачким кафанама Петар Велики је научио једну њихову игру која је имала елементе и билијара и куглања. Касније, док је боравио у Холандији, од холандског краља добио је на поклон сто за билијар, који је поставио у просторију за пријем како би гости могли да се забаве. Угледајући се на царев пример многи племићи почели су да играју билијар. Царским декретом из 1718. билијар је постао обавезна игра племства на вечерњим забавама, док је картање било забрањено.

Петрова ћерка Јелисавета, која је Русијом владала 20 година, веома је држала до свог физичког изгледа. Како би задржала свежину и младалачки изглед често се бавила веслањем и јахањем, што је доприносило њеном правилном држању и грациозности. Императорка Катарина Велика, која је владала после ње, такође је повремено одлазила на јахање, али је тек њен унук Николај I израстао у правог спортисту.

Императори бициклисти

Император Николај I био је висок готово 190 cm и изузетно снажан. Имао је обичај да учествује у витешким такмичењима која су наликовала средњовековним турнирима. Николај I је на тим такмичењима носио оклоп толико тежак да му је једном приликом пошла крв на нос услед високог крвног притиска и оптерећења. Овај император разумео је колико је бављење спортом важно за омладину, па је за своје синове изградио гимнастичка вежбалишта на имању Петерхоф на обали мора.

Први бицикл Александра II на изложби у Сочију. Фотографија: Михаил Мордасов.

Старији Николајев син и његов наследник на престолу, император Александар II, био је први руски владар који се бавио бициклизмом. Први бицикл је купио 1867. у Паризу. Он је тада имао скоро педесет година и то је за њега била само играчка, али су његови синови, велики кнежеви Сергеј и Павел, веома заволели бициклизам. Возили су бицикл чак и зими, али по холовима Зимског дворца, наравно. Гуме њихових бицикала биле су тако тврде да су производиле велику буку, али синовима императора нико није могао да забрани ову забаву. Крајем 19. века готово сваки члан царске породице имао је бицикл, па су дуге вожње ради одржавања кондиције постале њихова уобичајена разонода.

Цар Александар III такође је имао бицикл, али је због свог крупног стаса и тежине више волео један статичнији, медитативни спорт као што је пецање. Једном приликом, док је император пецао на свом имању ван града, пришао му је тадашњи руски министар спољних послова Николај Карлович Гирс са намером да започне разговор о стању у Европи. Међутим, Александар је разговор одбио речима: „Европа може да сачека док руски цар пеца!“

Последњи руски император, Николај II, био је вероватно најстраственији спортиста од свих владара Русије. Још као млад бавио се бициклизмом и, како сведоче сачувани рачуни за сервисирање, редовно је поправљао и одржавао своје бицикле. Међутим, највише је волео тенис на трави. С овим спортом први пут се срео 1890-их током своје посете Енглеској и убрзо је почео да скоро свакодневно игра тенис. На разним царским имањима изграђено је пет тениских терена, а омиљена императорова игра убрзо је постала веома популарна и међу племићима. Један од главних тениских ривала Николаја II био је кнез Феликс Феликсович Јусупов, касније познат као један од атентатора на Распутина. Јусупов је тренирао на теренима Оксфорда, а његов старији брат био је један од врхунских руских тенисера, тако да је кнез сигурно био бољи играч од свог монарха. Међутим, будући да је Феликс био интелигентан човек, пустио је императора да победи у неколико наврата, што је овога веома обрадовало. Касније се Јусупов оженио једном од владаревих нећака.

У последњим годинама Руске Империје Николај II је и даље играо тенис и возио бицикл, што му је вероватно помагало да се ослободи великог стреса којем је био изложен у то време. Последњи рачун за поправку бицикла носи датум 10. мај 1917, а последња партија тениса датира из истог месеца. То значи да је и после абдикације, када више није био император, Николај II остао страствени спортиста.

Росијскаја газета. Сва права задржана.