Народни корени руских олимпијских победа

Свајка је разонода која не изискује велики напор, али да бисте играли лапту морате бити у доброј физичкој кондицији. Извор: Константин Саломатин, „Руски репортер“.

Свајка је разонода која не изискује велики напор, али да бисте играли лапту морате бити у доброј физичкој кондицији. Извор: Константин Саломатин, „Руски репортер“.

Ових дана руски спортисти боре се за медаље у модерним спортовима. За њихов успех делимично је заслужна и јака спортска традиција наше земље. „Руска реч“ доноси историју старих руских игара на отвореном: свајке, лапте и игре городки.

Пре неколико година, мој пријатељ отишао је у САД где је са неколико сународника изнајмио кућу. Једна од забава била им је играње игре „ножеви“ пошто су сви знали правила, иако су били из различитих крајева Русије. Циљ игре је забадање ножа у земљу како би се „одсекао“ комад противничке територије. Суседи су, видећи ово, позвали полицију, али све се завршило без проблема – чувари реда су се уверили у мирољубиву природу ове забаве и убрзо су и сами научили правила. „Ножеви“ воде порекло од старе игре под именом свајка која се играла у предреволуционарној Русији.

Свајка

Фотографија из слободних извора.

У једном од древних руских епова игра свајка употребљена је као метафора сексуалног чина, што није случајно. Симбол шиваизма, једног од најстаријих религијских култова, јесте лингам, спој прстена (женског симбола) и палице (мушког симбола). Предмети ових облика управо се користе у свајци, што очигледно указује да ова игра има дубоке корене који сежу до предхришћанског доба. Игра је била веома популарна у свим слојевима руског друштва – од сељака до племића. Чак су и царевићи, одрасли у изолованој средини владарског дома, знали да је играју. Свајка је имала значајну улогу и у једном од најважнијих тренутака руске историје.

Најмлађи син Ивана Грозног, царевић Димитрије, био је слабог здравља и боловао од епилепсије. Када је његов старији брат Фјодор ступио на престо Димитрије је послат у град Угљич, како би га сачували од опасности које су га вребале на двору у престоници. Када је Димитрију било свега девет година, у Москву је 1591. стигла вест да је дечак преминуо тако што је током играња свајке добио напад епилепсије, изгубио свест и повредио се оштрим клином који се користио у игри. Руси нису поверовали у причу да се онесвешћени царевић сам повредио клином који му је остао у руци и одмах су почеле да колају гласине како су га, заправо, убили бојари који нису желели да он дође на престо. Без обзира на то која је верзија приче тачна, смрт царевића Димитрија изазвала је династичку кризу и почетак Смутног доба у Русији, окончаног ступањем династије Романових на трон. А шта се догодило са свајком? После Револуције 1917. и абдикације последњег императора, игра ножевима постепено ју је потиснула.

Лапта

Фотографија из слободних извора.

Лапта се игра помоћу палице и лопте, слична је крикету и бејзболу. У игри учествују два тима – један удара лопту равном дрвеном палицом, а други покушава да је ухвати и додирне члана супротног тима који сервира. Ова игра не захтева много новца – све што вам је потребно јесу дрвена палица и лопта. Као што је чувени писац Александар Иванович Куприн забележио: „Лапта захтева окретност, добар капацитет плућа, тимски дух, концентрацију, сналажљивост, брзину, прецизност, снажан ударац и чврсту веру у сопствену победу. Ово није игра за лењивце или кукавице.“

Није сасвим извесно како је лапта настала, а нема доказа да се у Русији играла пре владавине Петра Великог, који је ову игру почетком 18. века увео у руску војску. Да ли је овај владар, који је на својим путовањима по Европи посетио Енглеску, можда био инспирисан крикетом? Никада нећемо сазнати, али је овај његов потез имао значајне последице – лапту су до 20. века упражњавали војници као вид физичке вежбе, од када постаје омиљена у целом народу.

Званична такмичења одржавала су се у једном кратком периоду током 1950-их, а од тада је лапта постала омиљена игра деце у унутрашњости Русије, у селима и предграђима. Тако је, на пример, током 1980-их ова игра била веома популарна међу децом у предграђу града Тамбова, док деца из центра града за њу нису никада чула.

„Руски савез лапте“ основан је 1990-их и првенства у овом спорту одржавају се у многим руским крајевима. У данашње време заживела је још једна стара игра – городки.

Городки

Извор: ИТАР-ТАСС.

За игру городки може се рећи да је права руска игра, јер у другим културама готово да не постоји сличан спорт. Циљ игре је да се поруше краћи дрвени штапови, поређани на различите начине, тако што се гађају палицом.

Игра городки вероватно је настала у 18. веку у Русији. Немачки уметник Кристијан Гејслер записао је 1805. следеће: „Ова игра постоји само у Русији, јер је за њу потребна велика снага. У њој учествују јаки и стамени људи какви живе у овој земљи сурове климе... Руси често играју ову игру када се окупе у већем броју.“ Неки странци су забележили да чланови победничког тима понекад узјашу оне који су изгубили – ова пракса је нестала крајем 19 века.

Городки је била игра нарочито омиљена у обичном народу у градовима и селима, али не и међу племством, изузев на одслужењу војног рока – гроф Лав Толстој сећа се како су он и његови другови племићког порекла играли городки у војној касарни на Кавказу. У време совјетске владавине, племство је нестало, па је городки постала игра радника и сељака. И најважнији људи бољшевичког покрета волели су городки. У последњим годинама свога живота Лењин је имао обичај да игра и по неколико сати сваке вечери, а Стаљин је био још страственији играч.

„Билијар, куглање, городки – отац је упражњавао сваки спорт за који је било потребно оштро око,“ писала је Светлана Алилујева, Стаљинова ћерка. На свом сеоском имању имао је терен за городки и често је играо са својим телохранитељима. Уметник Јевгениј Кацман, који је имао прилику да Стаљина посети у његовој „дачи“ (традиционалној руској викендици), сећа се следећег: „Јосиф Висарионович Стаљин био је најбољи у игри городки. Када је циљао палицом, лице му је попримало нарочити израз и зрачило посебном енергијом, као да се на конгресу партије бори за сопствене ставове“. Стаљин је имао обичај да са гостима игра городки, хвалећи се сопственим умешношћу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.