Сочи без баријера на улици и у срцу

Реч „инвалид“ која се до пре неколико година тако често чула у руском језику данас се у Сочију ретко употребљава. Уместо о „инвалидима“ све чешће се говори о „људима са посебним потребама“. Грађани Сочија су у почетку ову дугачку званичну формулацију избегавали, али су се на њу навикли током неколико година припрема за Параолимпијске игре 2014. Много важнија од нових термина је постепена промена у начину размишљања људи.

У Сочију сада и деца знају да се особе у инвалидским колицима не разликују од људи који се самостално крећу. Да би се несметано могли кретати кроз град њима су само потребни нешто другачији услови, на пример, клизне платформе и лифтови у подземном пролазу или специјално звоно помоћу кога у апотеци могу позвати фармацеута. Такође им је јасно да звучни семафор на пешачком прелазу није нека необична и забавна играчка, већ неопходна помоћ слепим и слабовидим особама. Сви ти људи живе заједно са осталим грађанима, иду у куповину или у госте, пију јутарњу кафу, за празнике одлазе у ресторане, путују градским превозом и лети са пријатељима одлазе на излет уз обавезне шашлике (руске ражњиће). Њима није потребно сажаљење, већ само адекватни услови за нормалан живот, као и свакоме од нас.

Без баријера: Параолимпијада у Сочију отвара нове могућности
У Сочију ће се руски спортисти први пут у историји зимских параолимпијада такмичити у свим дисциплинама. Званичници су уверени да су спортски успеси параолимпијаца могући само када друштво схвата важност ових такмичења.

Сочи је постао први град у Русији у коме је пројекат „Окружење без баријера“ у потпуности реализован у пракси. Захваљујући овом јединственом пројекту, више од хиљаду и по објеката постало је доступно људима са посебним потребама. Појавили су се специјални аутобуси са аутоматским рампама и широким вратима без степеница. На пешачким прелазима и у јавним установама постављене су рампе и лифтови. На тротоарима и пешачким прелазима, у парковима и на трговима израђене су километрима дуге тактилне стазе за слепе и слабовиде особе. Ради њихове веће безбедности постављени су и нови семафори са звучном сигнализацијом. У зависности од тога да ли је на семафору црвено или зелено светло, чује се звучни сигнал различите дужине или речи „Стани“ и „крени“. У познатом бањском парку „Ривијера“ постављен је специјални банкомат који могу користити људи у инвалидским колицима. За слепе и слабовиде особе направљена је рељефна тактилна мапа, а многе информације у граду исписане су Брајевим писмом.

Током неколико протеклих година Сочи је постајао град без баријера, између осталог, захваљујући активном ангажовању особа са посебним потребама. На пример, само је неко ко је у инвалидским колицима могао тачно рећи извођачима радова колико морају бити широка врата да би кроз њих могла проћи колица.

Деви Тамарашвили, председник друштвене организације „Препород“, која окупља особе у инвалидским колицима, каже: „У почетку је све било хаотично јер нико није био сигуран шта тачно треба урадити да би Сочи постао град без баријера. Ишли смо свугде по граду и практично показивали извођачима радова да преко неких од рампи инвалидска колица не би могла проћи.“

Пре неколико година сви власници продавница, фризерских салона, кафеа и других радњи услужних делатности смештених у приземљу морали су да на висини мањој од једног метра инсталирају специјалну дугмад којом се активира звоно за позивање особља. То је најпре изазвало талас питања „Шта ће нам то?“. Затим су уследили дечји несташлуци: звона су сваки час звонила или су дугмад нестајала, па су власници поменутих објеката морали да их искључују или поново постављају скоро сваке недеље. Временом су се ипак на њих сви навикли, па су дугмад помоћу којих људи у колицима могу позвати особље апотеке или продавнице постала уобичајена појава у Сочију.

Током одржавања Параолимпијских игара поред сваког подземног пролаза у Сочију од раног јутра до касно у ноћ дежурају волонтери и друштвени активисти. Они спортистима и туристима у инвалидским колицима који већ стижу у град, помажу при коришћењу специјалних платформи и лифтова.

У Сочију је направљен значајан помак у развоју професионалног и аматерског спорта особа са посебним потребама: прилагођено им је свако спортско игралиште у овој најпознатијој руској бањи и одмаралишту. Отворене су секције за шафлборд (енглеска стона игра са бацањем кружних плочица), карлинг, шах, алпско скијање и друге спортове за особе са инвалидитетом. Најбољи показатељ позитивног утицаја Параолимпијаде можда је податак да се у Сочију утростручио број спортиста са посебним потребама.

Параолимпијски скок Русије
У Лондону су завршене Параолимпијске игре 2012, на којима је руска екипа заузела друго место у укупном пласману. Овога пута је Русија освојила двоструко више златних медаља него на прошлим Играма.

Олег Стекољњиков, председник друштвене организације СТОИК, која окупља особе у инвалидским колицима из Сочија, прича: „У Сочију се сада интензивно развија карлинг. Наша репрезентација већ може да се мери са најјачим екипама из других региона које се, за разлику од нас, баве карлингом већ више од десет година. Посебно желим да напоменем да је живот особа са инвалидитетом у Сочију постао много интересантнији, што је за нас најважније.“

Владимир Родионов, који је такође у инвалидским колицима каже: „Прошлог лета сам остварио свој животни сан: падобраном сам скочио изнад мора. За тај скок сам се психички припремао целих недељу дана, али је вредело. Док сам узлетао да бих извео скок падобраном, чинило ми се да је ваздух све чистији. Заувек ћу памтити како изгледа лука у Сочију из птичје перспективе. То је било незаборавних 10 минута среће!“

Преко лета све више људи са посебним потребама викендом долази на Ривијеру, највећу градску плажу у Сочију, да би се дружили и прикупили позитивну енергију. Иако је у центру града, она је веома добро прилагођена за активан одмор особа са посебним потребама. Ту се могу сунчати, удисати чист ваздух или се купати у мору у специјалним пловећим колицима.

Параолимпијада није изменила само Сочи, већ и његове житеље. Грађани Сочија према људима у инвалидским колицима уместо сажаљења сада осећају поштовање. Неретко их доживљавају као праве хероје који, упркос болести и бројним проблемима, у себи налазе снаге да се и даље радују животу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.