Спортски вундеркинди Русије

„Руска реч“ вам представља руске спортисте који су успех у сениорској конкуренцији постигли као веома млади. Шарапова, Кириленко, Аљошин и Акинфејев говоре о тајни свог успеха.

По броју спортских вундеркинда у Русији је без сумње на првом месту уметничко клизање. Двоструки олимпијски победник Јевгениј Пљушченко је своје прве награде у сениорској конкуренцији освојио још 1998, када је са 15 година постао најмлађи носилац титуле европског и светског шампиона. Ирина Слуцка, двострука добитница олимпијске медаље, свој први турнир у сениорској конкуренцији - Nebelhorn Trophy – освојила је са само 14 година.

Марија Шарапова (тенис)

Извор: РИА „Новости“.

Једноставно се осећам као Рускиња, то је дубоко у мени. Када долазим овамо [у Русију], чини ми се да се најзад враћам кући. Имала сам често прилику да се одрекнем држављанства, да узмем пасош неке друге земље и заборавим место свог рођења. У извесној мери тако би ми многе ствари постале једноставније. Али ниједном нисам чак ни на тренутак помислила да бих то могла да учиним.

Марија Шарапова

Током последњих двадесетак година у Русији се појавило неколико тенисерки које су успех доживеле у раном узрасту. Најизразитија представница ове плејаде је освајачица сребрне олимпијске медаље Марија Шарапова. Спортске успехе јој је још 1993. предвидела легендарна Мартина Навратилова, која је у шестогодишњој девојчици видела натпросечан таленат. Годину дана касније Маша се са својим оцем преселила у САД како би школовање наставила у тамошњим тениским академијама.

У новембру 2000, када јој је било 13 година, Шарапова је освојила јуниорски турнир „Еди Хер“ (Eddie Herr International Junior Tennis Championships) за тенисерке до 16 година и добила награду „Звезда у успону“ (Rising Star Award) као „изузетно перспективна спортисткиња“. Само четири године касније Шарапова је сензационално победила на Вимблдону и постала прва Рускиња која је освојила овај трофеј. У финалу је савладала актуелну шампионку Вимблдона Серену Вилијамс. Њу је Шарапова поразила и на крају те сезоне у финалу WTA завршног турнира године (WTA Tour Championships). Марија је 22. августа 2005. постала прва Рускиња која је заузела прво место на WTA листи. А 2012. на Олимпијади у Лондону постала је прва жена носилац олимпијског одличја у руском и совјетском тенису.

Андреј Кириленко (кошарка)

Играч тима „ Minnesota Timberwolves“ Андреј Кириленко из Русије (лево) и Харисон Барнс, играч „Golden State Warriors“ у првом полувремену NBA кошаркашке утакмице одржане 16. новембра 2012. у Минеаполису. Извор: AP.

Као дете сам имао један пар патика за сезону. Ако би се поцепале, морали смо да их ушивамо и крпимо. А сада имам и више него што ми треба! У NBA после сваке три утакмице добијамо нове патике. Доносе нам их у великим пакетима. Ако хоћеш, можеш и на сваком тренингу да носиш нове.

Андреј Кириленко

У руској кошарци вундеркинди су реткост. Спорт који је створио Џејмс Нејсмит у Русији не спада међу најпопуларније. Тако да је успех Андреја Кириленка, који је у јануару 1997. са непуних 16 година заиграо за главни тим „Спартака“, пре изузетак него правило. Пет година касније руска кошаркашка звезда је преко ЦСКА прешла у NBA лигу. У екипи „Јута Џез“ провео је 10 сезона, стекавши репутацију најбољег универзалног играча у лиги. У том периоду Кириленко је (први међу Русима!) учествовао на „Утакмици звезда NBA“ (NBA All Star Match - 2004), освојио je злато на Европском првенству 2007, био је најкориснији играч (MVP) турнира те године и ФИБА га је прогласила за „играча године“ на старом континенту... На списку његових одличја је и олимпијска медаља – бронза из Лондона 2012.

Михаил Аљошин (ауто-трке)

Извор: РИА „Новости“.

Још је Хемингвеј рекао да као спортове признаје само кориду, алпинизам и ауто-трке, а да су све остало игре. Чини ми се да би у извесном смислу тако требало да буде. Трке треба да буду ризичне, а они који у њима учествују на професионалном нивоу треба да буду свесни степена опасности. У Европи та опасност данас није тако очигледна као овде [у серији Индикар]

Михаил Аљошин

У руском ауто-спорту увек је било доста младих перспективних возача. Међутим, због недостатка финансија већина њих је остала непозната љубитељима овог спорта у иностранству. Михаил Аљошин је имао више среће. Са 11 година је постао првак Русије у картингу, а са 14 дебитовао у руској „Формули-1600“ (освојио је два пласмана на подијум и заузео пето место у генералном пласману 2001). Две године касније Аљошин је већ возио у немачкој „Формули Рено 2000“. Ту му је неколико година било потребно за прилагођавање, а затим је уследила сјајна сезона 2005: победа, пол-позиција, седам пласмана на подијум и друго место у генералном пласману. Затим – следећи ниво: светска „Формула Рено 3,5“ и победа у појединачном пласману 2010. (међу возачима које је надмашио те године били су Данијел Рикардо и Жан Ерик Верн). Уследиле су тест вожње за тим „Рено Ф1“. Чинило се да му је пут према „Формули 1“ отворен. Али, новац је и даље био проблем. Каријера му је фактички стопирана... Све док се Аљошин није одлучио на ризичан потез: да пређе преко океана, у америчку „Индикар“ серију, поставши први Рус на овом такмичењу. Тим „Schmidt Peterson Motorsports“ не спада међу фаворите ове серије, али су му на такмичењу „Гран-при Хјустона“ оба његова возача, Француз Симон Пажено и Рус Михаил Аљошин, донели прву двоструку победу у историји.

Игор Акинфејев (фудбал)

Извор: РИА „Новости“.

Ја увек имам исти мотив – жељу да играм фудбал. Не могу да замислим да би човек који не воли фудбал прошао све те етапе, играо за јуниоре, у резерви, у првој постави, одиграо неколико стотина утакмица. Не ради се само о новцу и слави, у питању је огроман труд. Ако волиш фудбал и спреман си да радиш до изнемоглости, тада имаш шансе за успех. Други рецепти не постоје.

Игор Акинфејев

Посао фудбалског голмана је специфична ствар. Ту без стабилне психе ништа не можете урадити. А када на терен изађу добри противнички играчи – ни психа вам није довољна. Треба вам још и изузетан таленат како се не бисте поколебали и били буквално прегажени. Зато су у руским екипама врхунски млади голмани права реткост. Међутим, све то се не односи на Игора Акинфејева, који је са непуних 17 година одиграо прву утакмицу за први тим ЦСКА. Било је то 29. марта 2003. у Санкт Петербургу, на утакмици против „Зенита“ за Куп Русије. Игор је изашао на терен у другом полувремену при резултату 0:2 и успео је да сачува мрежу нетакнутом. Два месеца касније је дебитовао у руској Премијер лиги против „Крила Совјета“. Игор поново није примио гол, а на крају утакмице је одбранио пенал. Одмах после тога је уследио позив за репрезентацију Русије... Акинфејев је за националну селекцију први пут играо у априлу 2004, кад му је било 18 година, и тако постао најмлађи дебитант међу голманима у историји руске репрезентације.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском