Леонид Слуцки: „Руски фудбалери су постали свесни својих могућности“

Леонид Слуцки

Леонид Слуцки

Reuters
Фудбалској репрезентацији Русије не би сметало да у својим редовима има врхунске светске асове, али ће јој уиграни тимски рад омогућити да на Европском првенству 2016. године демонстрира атрактиван фудбал, сматра селектор руске репрезентације Леонид Слуцки.

-Сматрате ли да је репрезентација Русије фаворит на Евру 2016? Ако не, ко је онда фаворит?

-Ми нисмо фаворити тог турнира. За почетак треба да прођемо квалификације. Ако нам то пође за руком, потрудићемо се да победимо у сваком мечу плеј-офа.

Сматрам да је фаворит репрезентација Француске. Прво, они су домаћини такмичења, а друго, имају веома јаку екипу. На свакој линији су окупљени играчи екстракласе. У то смо се уверили у пријатељској утакмици на стадиону „Стад де Франс“. Мислим да нису за потцењивање ни репрезентације Шпаније, Немачке, Белгије и Италије.

-У руском тиму нема врхунских асова. Да ли је то предност или недостатак?

-Пре ће бити да је то недостатак. Увек је пријатан осећај када у тиму игра призната звезда светског фудбала. Међутим, и ми имамо наше лидере. То су: Игор Акинфејев, Василиј Березуцки, Сергеј Игнашевич, Роман Широков, Игор Денисов... Ти момци одавно играју за репрезентацију, учествовали су на великим турнирима и способни су да покрену целу екипу.

-За кога од ваших пулена бисте рекли да тај момак може решити утакмицу?

-У репрезентацији Русије има много јаких и искусних фудбалера. Ми смо јаки као екипа. Међу младим играчима сада се издваја [везни играч ЦСКА, Москва] Александар Головин. Од њега заиста може постати фудбалер високог ранга, само треба много да ради. Врло је јак и Олег Шатов из Зенита.

-Од руских играча високог ранга само Денис Черишев и Александар Кержаков играју за стране клубове. Шта је за фудбалера боље: да игра код куће или да покуша да се афирмише и изван домаћег шампионата?

-Ако је млади фудбалер добио добру понуду од страног клуба, треба да је прихвати. У Европи он доспева у услове крајње јаке конкуренције и ако је издржи, онда постаје прави професионалац.

И у Русији фудбалери могу да напредују и да се развијају, али нажалост, код нас не постоји одговарајућа инфраструктура у довољној мери. Једно је тренирати фудбал у школи великог клуба, на пример, ЦСКА, Зенита, Спартака или Динама, а друго је играти у омладинској екипи негде у унутрашњости Русије. Ако скаути великих клубова не примете играча, онда су му шансе да постане врхунски фудбалер крајње мале. У провинцији нема одговарајуће инфраструктуре, нема јаких тренера и спортских лекара. У Западној Европи не постоје такви проблеми. Тамо клуб у граду од 60 хиљада становника има све што је потребно. Ми треба ка томе да тежимо.

-Гус Хидинк је 2008. године довео репрезентацију до бронзе на Европском првенству. Да ли је тај успех био случајност или логичан резултат?

-Тада смо имали најјачу репрезентацију у савременој историји Русије. Та екипа је показала веома квалитетан фудбал и с правом је стигла до полуфинала. То је заиста најзначајнија победа нашег националног тима. Добро памтим меч против Холандије [четвртфинале, Русија је победила 3:1 – прим. ред.] и осећања која су ме обузела после последњег звиждука судије. Мојој радости није било краја. Желео бих да исто то осетим у улози селектора.

-Како се догодило да лидери тадашње репрезентације – Андреј Аршавин, Роман Пављученко и Јуриј Жирков – ипак нису могли да се у потпуности афирмишу?

-Свако од њих је имао свој разлог. Аршавин се, по мом мишљењу, одлично показао у „Арсеналу“. Његова статистика је била одлична и дуго је био водећи играч тима.

Пављученко је такође дао много голова за Тотенхем и можда је само пожурио да се врати у Русију. По његовим речима, тренер Спарса [Хари Реднап – прим. ред.] био је заинтересован за њега.

И Жирков је говорио да га је Андре Вилас Боас наговарао да остане у Челсију. Међутим, сви ти момци су желели да се врате у отаџбину. Отишли су у иностранство у зрелом узрасту, са прилично слабим енглеским. Није им било лако да се прилагоде.

-Последњих десет година репрезентацију Русије су тренирали странци. Како оцењујете претходни период историје руског фудбала?

-То је био веома успешан, и у извесној мери чак револуционаран период. Странци су много тога учинили да би достигли одређене резултате. Наша репрезентација се редовно пласирала на првенства света и Европе. Променио се и поглед на свет код самих фудбалера. Они су постали свесни својих могућности.

-За ког врхунског тренера данашњице можете рећи да вам његов начин рада највише импонује?

-Одушевљава ме игра Баварије и Барселоне. Ти тимови на терену чине чуда. То су уиграни механизми, много има кретања и изванредан је проценат прецизних додавања. Може се рећи да су то репрезентације света. Па ипак, тешко је рећи каква је улога тренера у свему томе.

-Ви практично нисте играли на професионалном нивоу. Шта мислите, постоји ли разлика у вашем начину рада и у начину рада некадашњих фудбалера који су данас тренери?

-Све долази са искуством. У почетку ми није било лако да радим са професионалцима, али сам „ушао у систем“. Вероватно је бившем фудбалеру лакше да почне тренерску каријеру. Мада, са друге стране, не треба заборављати ни професионалну деградацију. Једно је када човек игра код великих тренера и нешто успе да код њих научи, а сасвим је друга ствар играти под руководством тренера чија се тактика своди на принцип „удри и трчи“.

-Позвали сте у репрезентацију натурализованог Бразилца Гиљермеа. Да ли он по вашем мишљењу може постати главни голман руске репрезентације?

-Гиљерме је искусан голман који је прошао добру школу. Ја не видим никакав проблем у натурализацији. То је у целом свету уобичајена пракса. Немци, Шпанци и Италијани натурализују фудбалере из других земаља. Зашто бисмо ми по том питању остали по страни?

Росијскаја газета. Сва права задржана.