Леонид Слуцки: „Руски фудбалери су постали свесни својих могућности“

Леонид Слуцки

Леонид Слуцки

Reuters
Фудбалској репрезентацији Русије не би сметало да у својим редовима има врхунске светске асове, али ће јој уиграни тимски рад омогућити да на Европском првенству 2016. године демонстрира атрактиван фудбал, сматра селектор руске репрезентације Леонид Слуцки.

-Сматрате ли да је репрезентација Русије фаворит на Евру 2016? Ако не, ко је онда фаворит?

-Ми нисмо фаворити тог турнира. За почетак треба да прођемо квалификације. Ако нам то пође за руком, потрудићемо се да победимо у сваком мечу плеј-офа.

Сматрам да је фаворит репрезентација Француске. Прво, они су домаћини такмичења, а друго, имају веома јаку екипу. На свакој линији су окупљени играчи екстракласе. У то смо се уверили у пријатељској утакмици на стадиону „Стад де Франс“. Мислим да нису за потцењивање ни репрезентације Шпаније, Немачке, Белгије и Италије.

-У руском тиму нема врхунских асова. Да ли је то предност или недостатак?

-Пре ће бити да је то недостатак. Увек је пријатан осећај када у тиму игра призната звезда светског фудбала. Међутим, и ми имамо наше лидере. То су: Игор Акинфејев, Василиј Березуцки, Сергеј Игнашевич, Роман Широков, Игор Денисов... Ти момци одавно играју за репрезентацију, учествовали су на великим турнирима и способни су да покрену целу екипу.

-За кога од ваших пулена бисте рекли да тај момак може решити утакмицу?

-У репрезентацији Русије има много јаких и искусних фудбалера. Ми смо јаки као екипа. Међу младим играчима сада се издваја [везни играч ЦСКА, Москва] Александар Головин. Од њега заиста може постати фудбалер високог ранга, само треба много да ради. Врло је јак и Олег Шатов из Зенита.

-Од руских играча високог ранга само Денис Черишев и Александар Кержаков играју за стране клубове. Шта је за фудбалера боље: да игра код куће или да покуша да се афирмише и изван домаћег шампионата?

-Ако је млади фудбалер добио добру понуду од страног клуба, треба да је прихвати. У Европи он доспева у услове крајње јаке конкуренције и ако је издржи, онда постаје прави професионалац.

И у Русији фудбалери могу да напредују и да се развијају, али нажалост, код нас не постоји одговарајућа инфраструктура у довољној мери. Једно је тренирати фудбал у школи великог клуба, на пример, ЦСКА, Зенита, Спартака или Динама, а друго је играти у омладинској екипи негде у унутрашњости Русије. Ако скаути великих клубова не примете играча, онда су му шансе да постане врхунски фудбалер крајње мале. У провинцији нема одговарајуће инфраструктуре, нема јаких тренера и спортских лекара. У Западној Европи не постоје такви проблеми. Тамо клуб у граду од 60 хиљада становника има све што је потребно. Ми треба ка томе да тежимо.

-Гус Хидинк је 2008. године довео репрезентацију до бронзе на Европском првенству. Да ли је тај успех био случајност или логичан резултат?

-Тада смо имали најјачу репрезентацију у савременој историји Русије. Та екипа је показала веома квалитетан фудбал и с правом је стигла до полуфинала. То је заиста најзначајнија победа нашег националног тима. Добро памтим меч против Холандије [четвртфинале, Русија је победила 3:1 – прим. ред.] и осећања која су ме обузела после последњег звиждука судије. Мојој радости није било краја. Желео бих да исто то осетим у улози селектора.

-Како се догодило да лидери тадашње репрезентације – Андреј Аршавин, Роман Пављученко и Јуриј Жирков – ипак нису могли да се у потпуности афирмишу?

-Свако од њих је имао свој разлог. Аршавин се, по мом мишљењу, одлично показао у „Арсеналу“. Његова статистика је била одлична и дуго је био водећи играч тима.

Пављученко је такође дао много голова за Тотенхем и можда је само пожурио да се врати у Русију. По његовим речима, тренер Спарса [Хари Реднап – прим. ред.] био је заинтересован за њега.

И Жирков је говорио да га је Андре Вилас Боас наговарао да остане у Челсију. Међутим, сви ти момци су желели да се врате у отаџбину. Отишли су у иностранство у зрелом узрасту, са прилично слабим енглеским. Није им било лако да се прилагоде.

-Последњих десет година репрезентацију Русије су тренирали странци. Како оцењујете претходни период историје руског фудбала?

-То је био веома успешан, и у извесној мери чак револуционаран период. Странци су много тога учинили да би достигли одређене резултате. Наша репрезентација се редовно пласирала на првенства света и Европе. Променио се и поглед на свет код самих фудбалера. Они су постали свесни својих могућности.

-За ког врхунског тренера данашњице можете рећи да вам његов начин рада највише импонује?

-Одушевљава ме игра Баварије и Барселоне. Ти тимови на терену чине чуда. То су уиграни механизми, много има кретања и изванредан је проценат прецизних додавања. Може се рећи да су то репрезентације света. Па ипак, тешко је рећи каква је улога тренера у свему томе.

-Ви практично нисте играли на професионалном нивоу. Шта мислите, постоји ли разлика у вашем начину рада и у начину рада некадашњих фудбалера који су данас тренери?

-Све долази са искуством. У почетку ми није било лако да радим са професионалцима, али сам „ушао у систем“. Вероватно је бившем фудбалеру лакше да почне тренерску каријеру. Мада, са друге стране, не треба заборављати ни професионалну деградацију. Једно је када човек игра код великих тренера и нешто успе да код њих научи, а сасвим је друга ствар играти под руководством тренера чија се тактика своди на принцип „удри и трчи“.

-Позвали сте у репрезентацију натурализованог Бразилца Гиљермеа. Да ли он по вашем мишљењу може постати главни голман руске репрезентације?

-Гиљерме је искусан голман који је прошао добру школу. Ја не видим никакав проблем у натурализацији. То је у целом свету уобичајена пракса. Немци, Шпанци и Италијани натурализују фудбалере из других земаља. Зашто бисмо ми по том питању остали по страни?

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“