Спорт и разонода у руском стилу: Песничење

Аљона Репкина
Руски навијачи су подигли велику прашину на „Евру 2016” у Француској. Није ни чудо: традиција „решавања проблема” песницама у Русији има дубоке корене.

У Русији је власт много пута забрањивала организоване туче песницама. Са друге стране, руски цареви су са задовољстом посматрали те борбе. Често су племићи излазили на мегдан да одмере снаге са обичним сељацима, а борба се најчешће завршавала заједничким испијањем алкохолних напитака.

Од када се у Русији организују песничења?

Традиција „решавања проблема” песницама у Русији постоји од давнина. Први пут се организовано песничење помиње у Несторовој хроници, једном од најстаријих споменика староруске књижевности који датира из 1048. године.

Истина, летописац Нестор помиње песничење као нешто негативно. Он је био монах, а црква је третирала борбе песницама као паганску и богомрску забаву. Два века касније митрополит Кирил се није задовољио осуђивањем, него је применио оштре мере, одлучивши да се учесници организованих песничења изопште из цркве, а да се они који у току ове бруталне забаве изгубе живот сахрањују без опела, тј. да се третирају као самоубице.

Где су туче организоване?

То, међутим, није спречило заинтересоване. Песничења су у Старој Русији била редовно организована, углавном о великим празницима и на отвореном. Народ је по том питању био најревноснији на Масленицу (недељу пред Велики пост). Двобоји су окупљали гомиле гледалаца. Трговци су трљали руке, медовина и пиво су ишли као алва, понекад су приређивани и ватромети.

Како су изгледале?

Практиковани су и двобоји и масовне туче. Борба двојице противника „један на један“ личила је на данашњи бокс. Борци су обавезно морали да стоје на ногама и нису могли да се ваљају по поду, тј. да „решавају проблем“ у партеру. Поражен је био онај који падне или се преда. Он је најчешће остајао жив.

Организоване су и масовне туче. У њима су одмеравали снаге житељи суседних улица или села, супротних обала реке или чак људи различитих професија. Постојала су два основна типа таквих борби: „сви против свих“ и „једни против других“. Први је много личио на савремено екипно америчко рвање: свако се бори против свакога, тј. када неко савлада једног противника прелази на следећег. У борби „једни против других“ две групе стану једна наспрам друге у неколико редова и почиње туча. У току борбе уморни борци су могли да се повуку назад и да се прегрупишу.

Илустрација: Аљона РепкинаИлустрација: Аљона Репкина

Колико су такве борбе биле опасне?

Масовне борбе су, наравно, биле најатрактивније, али и најопасније, јер у жару борбе и општој збрци није се могло пропратити поштовање правила, тако да је леталан исход био редовна појава, и поред свих мера које су предузимане да се он спречи.

Таквих мера је било много. На пример, било је забрањено тући противника који се повлачи, који лежи или је чучнуо, као и онога ко не може да заустави крварење. Били су дозвољени само ударци песницама, мада је толерисано и гурање раменом или обема рукама. Најчешћи ударци су били под ребра, у главу и у плексус.

Поред тога, борци су морали да носе дебеле капе и рукавице, не би ли се на тај начин бар мало ублажила сила ударца. Међутим, баш то правило је најчешће проузроковало још већу штету, јер су поједине „табаџије“ скривале у рукавицама камен или комад метала.

И опет, колико год била брутална, туча се по старом обичају завршавала заједничком теревенком противничких екипа.

Социјална улога борби

Борбе песницама најчешће су третиране као забава, а њихова спортска компонента није се схватала претерано озбиљно. На пример, император Петар Први је уврстио лапту (игру сличну бејзболу) у обавезан програм припреме војника руске армије, док песничењу, рецимо, није указана таква част, иако на први поглед оно много више одговара сврси војничке обуке.

Са друге стране, борбе су често коришћене за решавање „судских“ питања. Тужилац и тужени су могли у таквом двобоју да реше проблем без посредника. А могли су да ангажују људе вештије у тучи, да они то реше уместо њих.

 

 

 

 

 

 

 

 

Како је власт реаговала?

У 17. веку је издат указ по коме за учествовање у организованим песничењима следи казна батинања штаповима. За поновљени прекршај следило је прогонство. Међутим, и поред сурових закона, владари су често прекршиоцима гледали кроз прсте. На пример, цар Петар Први је био велики љубитељ песничења. Он је у томе видео одраз руске храбрости. А љубимац царице Катарине II, гроф Орлов, и сам је био одличан „песничар“.

Да ли и данас у Русији постоје организована песничења?

Бољшевици су 1917. године забранили песничење. Од тада се ова „дисциплина“ никада није вратила међу народ у свом првобитном виду. Древне словенске борбе се практикују у клубовима који гаје традиционалне борилачке вештине, али то је углавном маргинална појава, тако да се организовани турнири практично не одржавају.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“