Мутко: „Стварамо нову генерацију спортиста, којима не треба допинг”

У последње време је Запад медијским промовисањем допинг афера, навијачких и других скандала допринео подривању имиџа руског спорта у иностранству. Помоћу којих фактора се, по Вашем мишљењу, тај имиџ може поправити?

Наш главни фактор су спортисти. Управо они формирају представу о руском спорту. Ми имамо много изванредних шампиона које познаје цео свет, а на помолу је и нова, веома талентована генерација такмичара у различитим спортовима. Лош однос према нама наметнули су западни медији. Уверен сам да многи ипак не граде своје ставове на основу масовних медија.

Како бисте објаснили страном навијачу да ипак треба подржати репрезентацију Русије и њене спортисте на Олимпијади у Рију, и поред допинг афере?

Ми схватамо да имамо проблема у тој сфери, али ми се боримо са тим свим расположивим средствима. Како је рекао председник Путин, ми смо спремни да сарађујемо са свима уколико постоји жеља да се ради савесно. Ако буде доказана бар једна чињеница мешања државе у спорт и допинг, ја већ наредног дана нећу бити на овој функцији.

Владимир Путин и Виталиј Мутко током сусрета са руским атлетичарима у Бакуу 2015. године. Илустрација: Алексеј Дружинин/РИА Новости

Из Русије се до 2008. године није могао изнети ниједан узорак за допинг тест. Није се могао пренети преко границе. Са друге стране, [у Русији] није било нормалних лабораторија. Уложили смо милијарде рубаља у московску антидопинг лабораторију. Основали смо руску антидопинг организацију (РУСАДА) на основу норвешке лабораторије која је третирана као најбоља на свету. [До 2008. године у Русији није постојала национална антидопинг организација. За одабир и проверу узорака за антидопинг тест био је одговоран Олимпијски комитет Русије – прим. ред.]

Затим је немачка телевизија ARD снимила серију документарних филмова заједно са породицом Степанов [руска атлетичарка Јулија Степанова је била главни актер документарног филма Хаја Зепелта о допингу у руском спорту, приказаног 2014. године на немачкој телевизији ARD – прим. ред.], чија је репутација укаљана допинг скандалом (Јулија се допинговала, а њен муж ју је прикривао као сарадник РУСАДА). После тих филмова је све што смо постигли на пољу антидопинг контроле окарактерисано као недовољно квалитетно. Ми смо се помирили са тим и у јануару 2016. смо потписали „мапу пута” са Светском антидопинг агенцијом (WADA) [о превазилажењу кризе везане за допинг – прим. ред.]. Плаћамо 32.000 фунти годишње антидопинг организацији Велике Британије [од новембра 2015. контролу антидопинг програма у Русији реализује британска антидопинг агенција UKADA – прим. ред.], издржавамо њихове инспекторе и не распуштамо московску лабораторију и њених 50 стручњака, иако лабораторија сада не ради. Ако их распустимо, онда ћемо још десет година тражити такве квалификоване стручњаке. Нама на Западу говоре да је све то добро, али није довољно. И даље се нашим спортистима уводе несхватљиве забране.

Узбуњивач Светске антидопинг агенције (WADA) Јулија Степанова. Илустрација: AP

Све то ја говорим у том смислу да наши спортисти нису криви за ово што се дешава, него је у питању велика игра. Наши спортисти једноставно желе да учествују на олимпијади и да постигну добар резултат. Они су спремни да уместо два допинг узорка дају 20, ако треба. Они су спремни на све ради остварења свог сна. Због тога они заслужују подршку.

Јана Јегорјан и Софја Великаја, Олимпијске игре у Рију. Илустрација: Reuters

Међународна асоцијација атлетских федерација (IAAF) аргументује забрану учешћа целом тиму руских атлетичара (па чак и онима који никада нису сумњичени за допинг) тиме што ти спортисти функционишу у систему који омогућава појаву таквих случајева. Сматрате ли ви да је такав систем заиста створен? Ко је у том случају одговоран за његово стварање и да ли су евентуални кривци кажњени?

Ја никада нисам тврдио да у нашој атлетици нема проблема. Много пре првог филма телевизије ARD ја сам отворено говорио о том проблему у медијима. Из IAAF нам је 2014. године стигао документ у коме се говори да су они спровели истрагу и пронашли да је 125 спортиста систематски користило забрањене препарате од 2009. до 2011. године. Међу њима је било 15 руских спортиста. Ми смо покренули истрагу. Комплетно руководство федерације је добило отказ, а 15 спортиста је дисквалификовано. Ми смо своје кривце казнили. А где су осталих 110 спортиста? Ја пажљиво пратим ту тему и видим да ни њих, ни руководиоце спортских федерација тих земаља нико не дира. Зашто?

Једна од дисквалификованих спортиста, Олга Канисјкина. Илустрација: Reuters

Пре тога је било страшних допинг скандала међу бициклистима (Ленс Армстронг), скијашима (репрезентација Финске на светском првенству 2001), дизачима тегова (бугарска репрезентација на Олимпијади 2008. у Пекингу) и врхунским атлетичарима из САД. Зашто тада нико није формирао комисије и захтевао да се, на пример, бициклистичкој федерацији САД забрани учешће на олимпијским играма? Ниједна професионална лига у САД, укључујући NHL и NBA, не потчињава се антидопинг правилима WADA. Зашто се нико не буни по том питању, него сви сложно ћуте? Све се тумачи врло једнострано.

Међу професионалцима постоји мишљење да сви користе допинг, али да нису сви ухваћени на делу. Ако је неко ухваћен, онда је то везано за питање шта је допуштено третирати као допинг, а шта не. Да ли је то тако? Може ли Русија утицати на одлуке о томе шта треба третирати као допинг?

Спортисти у цикличним спортовима управо тако размишљају. То је главни аргумент, после кога се спортиста или скијаш одлучује да користи допинг. То је погрешно размишљање. То је менталитет против кога се треба борити. Ако тако размишљају спортиста и његов тренер, онда то неће донети ништа добро.

Ја сам се суочио са тим када сам тек постао министар спорта. Отишао сам на Олимпијаду у Ванкувер [2010. године – прим. ред.] и многи наши старији спортисти, којима је било 35-37 година, говорили су да се без допинга не може победити. Смејали су ми се и питали ме ко сам ја да њима делим савете. Тај случај је веома снажно утицао на мене.

Поставио сам себи задатак да поступно створим нову генерацију спортиста који ће побеђивати своје ривале само тренингом уз помоћ савремених технологија. Никакав допинг не долази у обзир. Ми улажемо милијарде рубаља у стварање савремених спортских центара. Уверен сам да ће то ускоро донети плод.

Постоји мишљење да је најновији неуспех руске фудбалске репрезентације везан за то што у земљи нема фудбалера светског ранга. Слажете ли се са том тврдњом? Ако се слажете, зашто онда фудбалери средње класе зарађују у Русији новац који се може упоредити са уговорима које склапају врхунски европски асови? Зар им тај новац не одузима мотивацију за даљи развој?

Слажем се да у Русији сада нема фудбалера светског ранга. Генерација Андреја Аршавина, из које су многи играли у најбољим европским клубовима, постепено завршава каријеру, а није се појавила нова тако јака генерација.

Фудбалер Андреј Аршавин. Илустрација: Reuters

За то постоје многи објективни разлози, између осталог и претерано висока зарада фудбалера. После „Евра 2008” у Русији је фудбал нагло постао популаран. Многи крупни бизнисмени су одлучили да свој новац уложе у фудбал. Тада су наши играчи почели да потписују уговоре који се могу упоредити са хонорарима светских фудбалских асова. Можда то није исправно, али ја не могу да забраним власницима фудбалских клубова да добро плаћају фудбалере.

Није искључено да ће бити усвојен финансијски правилник којим ће се фиксирати горња граница хонорара за фудбалере. Прописана је максимална зарада за играче од 21 до 23 године старости. Слажем се да велика зарада код младих играча може сметати њиховом развоју. Када човек са својих 20 година има Ферари и огроман стан у Москви, онда њему није лако да тежи ка неким још већим достигнућима.

На Западу постоји страховање да ће се на светском првенству 2018. поново појавити проблем агресивних руских навијача. Какве мере се предузимају да првенство прође мирно и без сукоба?

Ми смо о томе много разговарали са генералним секретаром Фифе Фатмом Самуром.

Прво, имаћемо веома добро организован систем безбедности. Русија је сваке године домаћин великих међународних такмичења и никада није било никаквих скандала са навијачима.

Друго, Руски фудбалски савез (РФС) обуставља сарадњу са Сверуским удружењем навијача. Уместо тог удружења ми оснивамо нову навијачку организацију, са којом ћемо наћи заједнички језик и моћи да успоставимо нормалне односе. Уверен сам да руски навијачи више неће бити умешани ни у какве скандале.

Росијскаја газета. Сва права задржана.