Интервју са Зораном Лукићем: „Говорити на руском је срећа“

Са Зораном Лукићем сам желела да се сретнем одавно, још када сам радила као новинар на једној телевизији Нижњег Новгорода. Али било је немогуће ухватити га, иако, како се испоставило, живели смо тада и радили на истој улици. И ево, након три године, седим са Зораном Земунцем на сплаву у Земуну. Он је као увек у покрету: већ сутра лети у Нижњи Новгород.

Живот у путу

Зоран ме пита шта да ми донесе из Русије. Захваљујем и не тражим ништа. Већ сам одвикла од руске хране. Смеје се: „А маринирани црни лук?! Њега у Србији не можеш тако лако наћи!“

Фотографија: Катарина Лане

Катарина Лане: Зоране, а осим црног лука, шта још волиш у руској кухињи и да ли ти недостаје српска?

Зоран Лукић: Да будем искрен, мени апсолутно одговара руска кухиња! Једино што ми фали у Русији је свежа риба. Рецимо, седимо сада овде на Дунаву. Тамо исто има великих река, Волга и Ока, али ми овде можемо да нађемо десет ресторана, где се служи свежа риба. У Нижњем у ресторанима можете наћи само замрзнуту рибу. Свежу, да ти се изнесе на тањиру, пред вама да се очисти, да се спрема, тога нема. Имамо исте реке, а тога нема! Не знам зашто. Немамо ту идентичну културу како се та риба спрема. Били смо са тимом у Владивостоку, исто тако сам тражио ресторан са свежом морском рибом. Океан је тамо, огроман, а ресторана нема! Али добро. Пре неколико година, када сам дошао у Нижњи Новгород било је јако тешко наћи добар капучино или еспресо, сада је то другачије. 

Фотографија: Катарина Лане

Катарина Лане: Како те је променио живот у Русији?

Зоран Лукић: Путовање је за мене постало рутина. Могу да искомбинујем и за шест сати да одем из Београда у Нижњи, да се видим са драгим људима па да се вратим. Неко каже, 200 километара пута, јел си ти нормалан? Сада идем 300 километара ујутру и увече се већ вратим! И то ми је постало нормално. Раније бих рекао, нема шансе. Искрено да кажем, једино што би ми фалило у Нижњем је ово лепо време. Тамо је сада доста хладно, киша лије, шест степени, јун месец! Ја сам мало видео Нижњи лети, пошто је мени пауза увек лети, али и зими се Нижњи мени потпуно свиђа, ништа ми не смета. Волим тај град! И ја сам приметио како се развио тај град, какав је сада аеродром, знам да у Нижњем знају да кукају колико су им лоши путеви, али бога ми, ја сам ишао путем Рјазањ-Владимир - тамо може само тенк да прође! Чак сам приметио једну ствар: раније сам рекао да сам јужни човек, волим топло. Бога ми, сад не волим толико сунце. Сигуран сам да је на то утицао мој боравак у Русији! 

Два града близанца

Катарина Лане: Какви су били твоји први утисци од Нижњег Новгорода?

Нижњи Новгород на Волги – драгуљ Русије

Зоран Лукић: Приметио сам по Стрелки (Стрелка - нижегодско ушће) да су Београд и Нижњи слични. И по старом граду са Калемегданом горе, тамо је то Кремљ. Постоји пешачка улица, има сличности по неким салама, које се граде. Горњи део града Врхње Печоре ме подсећа на Нови Београд. То је део града, који се сада развија, зида. А што се тиче првог утиска, мени је све увек везано са спортом. Кад обилазим градове са тимом увек сам фокусиран на спорт, не обраћам много пажњу и немам много времена да разгледам те градове. Сећам се како сам ушао у салу. Рекао: треба да направимо клуб, који ће једног дана да буде евролига, који ће да игра значајну улогу у руској и европској кошарци, да се квалификује за та велика руска такмичања. И видео сам ту салу, где смо ми кренули, онакву... која уопште није одговарала тим условима и тенденцијама. Али добро, кренули смо. Искрено да кажем, није било момената, који би ме уплашили, него су ме чак мотивисали да са још већим ентузијазмом кренемо да правимо оно што желимо. И када поредим ту салу са оном где сада тренирамо и играмо утакмице, то је као небо и земља. Ма не небо, просто космос! 

Фотографија: Катарина Лане

Више од града

Катарина Лане: Толико година живиш у Нижњем Новгороду, да ли већ осећаш тај град као свој?

Зоран Лукић: Могу да се похвалим да се моја ћерка родила у Нижњем Новгороду. Она је Нижегородкиња! Моја супруга је инсистирала на томе да се породи у Нижњем Новгороду. Наша српско-руска историја наставља се даље! Имамо велике планове, који неће бити лаки, али, боже мој, прошли смо све то већ једанпут, нема разлога да не прођемо други пут. Немам права на промашај.

„Словени су талентовани за кошарку“

Катарина Лане: У чему је разлика између српске и руске кошарке?

Зоран Лукић: Србија је мала земља, Русија је огромна, квантитет огроман. Из тог квантитета се налазе талентовани играчи, они сами излазе својим талентом на ту кошаркашку површину. За разлику од Србије, која нема тај квантитет. У Србији морате да се потрудите да би направили нешто, принуђени сте да од сваког малог каменчића направите велики кошаркашки дијамант. У свему осталом нема разлике: словенски народи, високи људи, талентовани за спортове са лоптом. 

Катарина Лане: У твом клубу играју претежно Руси, мало је странаца...

Зоран Лукић: То је филозофија клуба. Ми развијамо руску кошарку и дајемо приоритет руским играчима. Мора да се зна ко је домаћин клуба. Али осим добрих играча, у тиму треба да се направи јако добра хемија да би та екипа дала добар резултат. На Европском првенству ја наравно навијам и за Србију и за Русију. Та је ситуација врло специфична за мене, навикавам се на то. Али дешавало ми се да играм против српских клубова. Улазиш у салу, чујеш језик, који јако добро разумеш, разумеш шта ти говоре, добацују, боже мој! Али то је спорт, професионализам, шта да радим! Идем даље. Трудим се да одговорим мимиком тела и резултатом дела. 

Фотографија: Катарина Лане

Катарина Лане: Какве су руске навијачице? 

Зоран Лукић: У, морам да будем искрен, када радим са тимом, тотално сам искључен. Али ми се трудимо да вратимо навијаче. Људи долазе на утакмице, али може бити још боље. Надам се да ће бити! Очекујем да ова година буде прелазна, али следећа ће постати оно што желе навијачи и клуб. Мало морамо да направимо reload у тиму и клубу, перестројку!

Фотографија из личне архиве Зорана Лукића

„Највише пати моја породица“

Катарина Лане: Како проводиш слободно време? Нижњи Новгород је град великих могућности: позоришта, биоскопи, фестивали...

Зоран Лукић: Да будем искрен, немам пуно времена за неки друштвени живот тамо. Можда и превише одговорно радим тај посао који радим, желим да направим нешто што је врло тешко направити у руском спорту. Ми нисмо клуб који има милионе. Процес стварања је врло тежак, мукотрпан и дуг. Максимално сте сконцентрисани и желите да направите нешто добро. Немам пуно времена, нажалост. Ту највише пати моја породица, супруга, деца. Али, боже мој, било који посао мораш да радиш квалитетно и то изискује многе жртве, чак и губљење пријатеља и односа. Кад налазим време можда идем са децом у ресторанчић или биоскоп. То је неки минус посла којим се бавим. 

Фотографија: Катарина Лане

Катарина Лане: И ја немам пуно времена за дете.

Зоран Лукић: Јел тако? А ја их имам четворо.

„Колико човек говори језика, толико је и богат“

Зоран Лукић: Деца се лако адаптираји! Моја старија деца, два момка, једва чекају да се врате у Нижњи. Враћају се у исти разред, у исту школу. На почетку нису знали језик, нисам ни ја знао, а сада су супер савладали. Школски логопед није ни приметио да су странци, они скоро немају акценат. Само пракса и разговор. (прелази на руски:) Мои мальчишки не ходят в иностранную школу, они ходят в обычную русскую школу. Ја сам самоук, никада нисам учио руски, ни у школи, нигде. Дошао сам у ЦСКА и рекли су ми, Зоране, биће лакше да ти научиш руски, него читав тим енглески. И почео сам, ходао сам са свеском, све сам записивао. Ја мислим да је то богатство. Ево, ти можеш да говориш српски, ја могу да говори руски. Колико човек говори језика, толико је и богат! Он не учи само језик, него културу, навике, упознаје земљу. То је врло интересантно! 

Породичне вредности

Катарина Лане: Ја и ти смо ипак срећни људи, зар не? Живимо и радимо у градовима које волимо. Ја у Београду, ти у Нижњем Новгороду.

Зоран Лукић: Био сам у Турској, то је био ужас за мене! Све су ми услове омогућили, кућу на три спрата дали, пијем кафу и гледам море. Али када сам сам, без породице, шта ће ми сва та лепота? Не одговара ми, разумеш?

Фотографија: Катарина Лане

Катарина Лане: А далеко од породице не можеш ни да се сконцентришеш на посао. Да ли размишљаш о њима све време?

Зоран Лукић: Да. Не одлазим више никуд без њих! Могу на кратко тамо-вамо, али желим да буду са мном. Зато сам срећан што је у Нижњем све добро испало. Ћеркица креће најесен у вртић, дечаци у школу. Жена је такође задовољна. У почетку се намучила. Пријатеља нема, ја сам на послу од јутра до мрака... Али сада има пријатеље и биће јој лакше.

Катарина Лане: Чиме се деца баве у слободно време?

Зоран Лукић: Кошарком! Чиме би се још бавила?! Задовољан сам, уче добро. Ако не успе са кошарком, ништа страшно. Најважније је да постану нормални људи. Добри људи. И супер је то што су се упознали са другом културом, нама блиском, што су научили други језик – то је велики плус. Ево, седим сад са тобом и причамо на руском. Без школе, без часова. То је срећа!

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!