Водлозерје je бескрајан шумски резерват у коме људи живе вековима и не намећу природи своју вољу, већ живе у савршеном складу са њеним законима. Национални парк је на овом подручју проглашен 20. априла 1991. са циљем очувања јединственог природног и културног изгледа области око језера Водлозеро и басена реке Илексе – једног од нетакнутих крајева руског Севера. Централа управе парка налази се у Петрозаводску, а има своје филијале у Оњеги (Архангелска Област) и у селу Куганаволок на обалама језера Водлозеро. Водлозерски национални парк је 2001. постао први руски национални парк који ужива статус УНЕСКО-овог резервата биосфере.
Водлозерски национални парк се простире на површини од готово пола милиона хектара, у Архангелском крају и Карелији. Ова нетакнута тајга не само што је највећа површина под шумама у Европи (и једна од највећих у Евроазији), него је и права шума из бајке – привлачна, непроходна, тајанствена, и крије небројена блага. Просечна старост локалних стабала износи око 250 година, а постоје и она старија од 500 година. Преовлађују шуме смрче, које формирају зелени зид на ободу тајге. На северу парка могу се видети и стабла смрче израсла из стена, мада она углавном покривају равнице и мочваре. Борова шума покрива обале језера Водлозеро. Прилично су распрострањене и шуме сибирског ариша које су карактеристичне посебно за области Урала и Западног Сибира – национални парк се налази на западној граници ареала многих сибирских биљних врста. Бреза и јасика, уобичајени за централни део Русије, украшавају мочварне потоке или образују непроходне густише, које локално становништво назива „корба“. Понекад ово дрвеће расте и засебно или у мањим групама међу смрчама и боровима.
Шуме, реке и језера станишта су хиљада сисара и птица. Шуме су царство дивљих животиња: медведа и лисице, вука и риса, јазавца и ждеравца. Поред њих, ова област обилује и птицама – ту живи тетреб и његови бројни сродници, од дропље до препелице. Овде такође воле да лове птице грабљивице, укључујући и орла белорепана, орла рибара и сурог орла. Ноћну тишину често пресеца хук буљине и других великих сова. Језера и мочваре дом су птица водених станишта, као што су северни гњурци, лабудови, шљуке, гривасте гуске и гуске глоговњаче.
Област језера Водлозеро представља једну од најважнијих природних граница – оно одваја Северни ледени океан од акваторије Атлантског океана. Најважнија река у овој области, Илекса, припада Балтичком сливу и представља почетак Невског језерско-речног система (Верхњаја – Илекса – језеро Водлозеро – Водла – језеро Оњега – Свир – Ладога – Нева). Илексом се може чамцем стићи до Санкт Петербурга.
Језеро Водлозеро (дужина 36 километара, највећа ширина 16 километара) има 196 острваца, од којих су многа некада била настањена.
Обале језера и река у Водлозерју настањене су готово одмах после повлачења глечера на крају последњег леденог доба. Најстарије насеобине датирају из периода од 13. до 9. века пре наше ере (мезолитска и неолитска насеља). Два миленијума након тога ову територију насељавају словенска племена, која потискују лапонска и финско-угарска племена ка северозападу. Током средњег века Водлозерјем је владао Велики Новгород, тако да заједно постају део Велике московске кнежевине.
Према једној легенди, обале језера су припадале чувеној Марти Посадници. Један и по век касније, патријарх Никон, аутор црквене реформе из 17. века која је довела до раскола, живео је и служио у Кожозерском манастиру недалеко од Водлозера. Руски Север, Илекса, Оњега, Пињега и Печора постали су сигурно уточиште за староверце који су кренули дубље у тајгу, далеко од великих градова. Вековима је у Водлозерју стварана непоновљива сеоска култура с једниственом традицијом и обичајима, дијалектима и богатим фолклором. Иако искушења и промене које је донео 20. век нарушавају традиционални начин живљења, ово подручје успева да сачува првобитни изглед и карактер.
Годишњи циклус
Водлозерје се налази између 62. и 64. степена северне географске ширине, веома близу Северног поларног круга, па су стога зиме дуге. Међутим, циклони са северног Атлантског океана често узрокују отапање снега и вејавице. Јануар и фебруар су најхладнији месеци са температурама које се спуштају 10-12 степени испод нуле. Понекад може бити и веома хладно – чак минус 40.
Пролеће обично стиже крајем априла. Реке се топе током последњих недеља другог пролећног месеца, док се лед на површинама језера задржава све до маја. У ово доба буде се медведи, птице се враћају кући, потоци зажуборе и цвеће процвета.
Лето, које је умерено топло и кишовито, траје до септембра. Беле ноћи трају од краја маја до августа. Вода у рекама и језерима загреје се и до 20 степени. Шуме су током септембра пуне печурака и бобичастог воћа, а небо прекрију јата птица. Патке, лабудови, ждралови и гуске лете на југ. Само тетреби и јаребице остају да овде презиме. У октобру почињу први мразеви.
Текст на руском језику на культура.рф.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
