Авети прошлости: Пустозјорск, некад руско упориште на Арктику, данас забачено гробље

Један од најважнијих споменика на руском Арктику је град Пустозјорск. Подигнут крајем 15. века, овај град је у потпуности напуштен средином 20. века. До њега нема путева и тамо се може стићи једино чамцем или бициклом за време кратког лета, а зими моторним санкама. Па ипак, без обзира на тешкоће, ово место вреди посетити и уверити се да пустош понекад може бити споменик ништа мање него камена или дрвена здања.

Нарјан-Мар је престоница Јамало-Ненецког Аутономног Округа, региона Руске Федерације иза северног поларника. Суседна Архангелска Област баца љубоморне погледе ка овом округу зато што се ту под тундром налазе велике количине нафте. У округу живи само 40 хиљада становника, од чега је око 7000 Ненаца, малобројног староседелачког северног номадског народа који се бави узгојем ирваса. Њих око 1100 живи у тундри, путује са стадима ирваса, возећи са собом привремене грађевине, „чуме”, велике шаторе од прућа и животињског крзна.

У својим номадским сеобама Ненци не пролазе поред Пустозјорска: они не воле то место, чије само име указује на пустош.

Пустозјорск је напуштен пре пола века. Последња становница се одавде одселила почетком 1960-их и своју брвнару превезла сплавом низ реку Печору до суседног села Устје. Град је тада избрисан са спискова насељених места. Тако је окончана његова скоро петовековна историја...

Пустозјорск је основан 1499. по налогу великог кнеза Ивана III из више разлога. Московска кнежевина је непосредно пре тога освојила Новгород, а све северне земље од Балтичког мора до Урала припадале су или зависиле од Новгородске Републике. Стога је било потребно да се Московска кнежевина утврди на овим просторима. Скоро истовремено Москва је освојила Перм и део земаља на Уралу и непосредно иза Урала. При томе су добре трговачке путеве за Сибир контролисали Татари, пре свега Казањски канат. Зато је зимски северни пут био стратешки веома значајан. Осим тога, северни шумски народи (а Пустозјорск се налазио на граници тундре) испоручивали су животињско крзно, најважнији извозни артикал Московке кнежевине, тако да су тврђава и град у овој области били потребни ради прикупљања данка.

Крајем 15. века изграђена је дрвена тврђава (острог). У 17. веку у Пустозјорску је живело око 1000 становника, што за оно време није било мало. Тада је овај град постао и место куда су се слали преступници у прогонство и заточеништво. У Пустозјорску је био заточен и протопоп Авакум, један од предводника руског раскола, црквеног и духовног грађанског сукоба, који је у Русији био својеврсна аналогија појави реформације и протестантизма на Западу. Авакум Петров, један од првих руских писаца, аутор потресних мемоара, 12 година је провео у Пустозјорску у земљаној тамници у води и мразу, у невероватно тешким условима, а затим је спаљен на ломачи, до краја се не одрекавши својих убеђења. Пустозјорск је у Русији познат управо по овом догађају. То се, наравно, нимало не допада руском православном свештенству.

„Веома је лоше што наши савременици, пошто су заборавили сопствену историју, Пустозјорск генерално поистовећују са местом тамновања и погубљења протопопа Авакума. Ствари стоје сасвим другачије. Ако бисмо на тако накарадан начин схватали историју, требало би о Суздаљу да говоримо не као о оваплоћењу руског православног генија са величанственим примерима неимарства и иконописа, него би и Суздаљ и, на пример, Соловки, требало да спомињемо само као места тамновања овог или оног државног злочинца”, тврди Јаков, епископ Нарјан-Марски и Мезенски.

Крајем 18. века град је почео да одумире. Река је променила ток и почела да пресушује, па су велики трговачки бродови престали њоме да плове. Главни путеви трговине померају се ка југу. Крзнене животиње у округу су биле истребљене и људи су почели да напуштају град. До почетка 20. века од града је остало село, а 60-их година прошлог века коначно је избрисан са списка насељених места.

И тако, данас у спомен-парку под називом Пустозјорск нема скоро ничега. Ту стоји само меморијална плоча која означава да је на том месту некада био град, док је на месту на којем се претпоставља да је спаљен протопоп Авакум подигнут спомен-крст. Староверци су подигли капелу и трпезарију, који се налазе мало по страни, али још увек у заштићеној зони у којој је забрањена градња. Зато су ове грађевине подигнуте без темеља и личе на шаторе од брвана. Ту је још и гробље, и то је, у суштини, све. При селидби становници су своје куће или одвозили на сплавовима или напуштали. Напуштене куће су растављане, а дрва коришћена као огрев. Јер, град се налазио иза северног поларника, где је огрев неопходан услов за преживљавање. Пустош оставља мучан утисак, посебно ако се сетимо да је овде некада био град за подвиге, као и сви градови пионира са севера, али и за мучење, као у случају Авакума.

Чак се и музеј града Пустозјорска налази у Нарјан-Мару, неких двадесетак километара од спомен-парка, у напуштеном филмском архиву препуном кутија са филмским тракама. Музеј се добро финансира. Округ је, наиме, за музеј купио пар моторних санки и саонице како би зими могао да организује посете Пустозјорску, специјалне костиме и обућу које сарадници радо позајмљују туристима, савремене бицикле и чамце за посетиоце у летњем периоду, јер до Пустозјорска не постоје путеви. Музеј планира да рестаурира и пустозјорску цркву. У питању је омалтерисан храм од брвана из прве половине 19. века, окречен тако да подражава камену градњу. Он је из Пустозјорска превезен у село Устје и делимично је порушен. Сада је музеј добио средства за рестаурацију цркве у Устју, јер је изградња у Пустозјорску забрањена. Тамо ће подићи и музејско село, чајџиницу и гостинску кућу. Радници музеја су пуни оптимистичних планова. И заиста, све је више оних који желе да посете пустош и гробље на месту где је некада био значајан град и чувена тамница.

Росијскаја газета. Сва права задржана.