На реци Волги, усред Кујбишевског језера, 30 km узводно од града Казања, стоји острво са стрмим обалама. Овде, на ушћу реке Свијаге, на десној обали Волге, по наредби Ивана Грозног је средином 16. века саграђена војна цитадела, и названа је Ивангород. Тврђава је стекла и почасну титулу „града који је победио Казањ“, али је у смутним временима у више наврата морала да пружа отпор разноразним бандама и брзо је изгубила свој значај.
Од 17. века у Свијажску се умножавају манастирска имања, цветају занати и трговина. Почетком 18. века зидови су уклоњени, јер више нису били потребни, а 1781. некадашња цитадела добија статус града, у коме је тада живело готово 10.000 људи. Тако је Свијажск коначно постао центар среза у руској провинцији, са манастирским насеобинама, околним селима и светим црквама. Некадашња истурена војна позиција претворила се у духовни православни центар Средњег Поволжја.
Револуција 1917. нанела је болан ударац устаљеном начину живота многих провинцијских градова Русије. Манастири су укинути и претворени у привремене затворе, а касније у психијатријске болнице. Већ 1926. становништво Свијажска је било толико малобројно, да је он изгубио статус града. Већи део околних села је потопљен када је 1957. саграђена Тољатинска хидроцентрала. Сам Свијажск се налазио на узвишењу и претворио се у острво, а све околне насеобине, њиве и многе зграде остале су под водом.
У наше време је Свијажск село са 300 становника, удаљено од цивилизације. Дуж острва плутају чамци овдашњих рибара, а на улицама које још увек носе називе из царског периода деца се играју тражења закопаног блага, и налазе час средњовековне монете, час потамнеле крстиће монаха које су овде 1918. стрељали бољшевици. На овом острву време као да се зауставило: на зараслом централном тргу пасу краве, а са манастирског звоника из 17. века звоно одјекује по читавом округу и позива верне на богослужење.
Из целог света овамо долазе поштоваоци руских старина. Није ни чудо, јер се облик административног центра руског среза сачувао практично без икаквих измена. Овде се ништа није градило од почетка 20. века.
Последњи пут је план града знатно ревидиран после пожара крајем 18. века, али ни те промене се нису много дотакле камених трговачких кућа. Те куће су сачуване до данашњег дана, заједно са декоративним прозорским оквирима и дрвеним терасама које гледају на реку. Бољшевици су 20-их и 30-их година прошлог века срушили већину храмова, тако да њихове рушевине и данас жалосно стоје по уличицама између кућа, али један број цркава је ипак сачуван и то су прави уникати.
Влада Руске Федерације предложила је да се историјски комплекс града-острва унесе у Списак Светске баштине УНЕСКО-а.
На насипу је 2008. направљен асфалтни пут до Свијажска, мада јединствени амбијент острва сам по себи далеко више побуђује на пешачење – тако се човек много лакше може мислима пренети у дубину векова.
Из историје изградње тврђаве
Предање каже да је Иван Грозни у сну дошао на смелу идеју да сагради војну тврђаву у непријатељској позадини, такорећи пред носом казањског кана.
После још једног у низу пораза он је приликом одступања са територије Казањског каната приметио високо „округло“ узвишење близу ушћа реке Свијаге у Волгу. У пролеће, кад је река плавила, узвишење је постајало острво. Ово ратно лукавство сјајно је реализовао Иван Виротков из Мишкина. Житељи града Мишкина су годину дана секли шуму и градили тврђаву близу града Углича, а затим су је растурили, нумерисали свако брвно и сав тај материјал су отпремили низ реку. У мају 1552. бродови са спремном тврђавом доспели су на одредиште. Тврђаву је подизало 75 хиљада људи. За само четири недеље терен је рашчишћен од шуме и подигнута је неприступачна тврђава која је била већа чак и од новгородске и псковске, па чак и од московске. У тренутку када је до Казања стигла вест о подигнутој тврђави, око ње је, према сведочанствима савременика, већ било 150 хиљада руских војника. Само неколико месеци касније престоница Казањског каната је освојена и разорена, а Свијажск је почео да претендује на улогу административног центра нових руских земаља, заједно са „змијском кћери“, како су тадашњи летописци називали освојени Казањ. Али то је био само краткотрајни блистави успон тврђаве Свијажск.
У шетњи кроз Свијажск не треба пропустити:
Манастир светог Јована Претече
Основан је 4 јуна 1551. Први монаси су дошли из подмосковске Тројице-Сергијеве лавре. Древна црква Свете Тројице је све што је сачувано од некадашње тврђаве Ивана Грозног. У њој се уочи одлучујућег похода 1552. молио 22-годишњи цар Иван заједно са својим чувеним војводама Горбатиј-Шујским и Курбским. На улазу у храм налази се музеј посвећен подизању Свијажска и освајању Казања. Скромну атмосферу мале дрвене цркве и ваздух натопљен мирисом воска употпуњује редак иконостас са латинским натписима који нису типични за Русију. Вероватно су га израдили мајстори из западних и јужних граничних области Малорусије.
Манастир Успења Пресвете Богородице
Манастир је 1555. основао архиепископ казањски Гурије. Централни храм је посвећен Успењу Пресвете Богородице. Градила га је чувена псковска дружина под руководством Постника Јаковљева и Ивана Ширјаја. Исти мајстори су затим градили и храм Василија Блаженог у Москви и Казањски кремљ. У унутрашњости храма је 1080 квадратних метара украшено задивљујућим фрескама, каквих нема нигде другде у свету. Међу осликаним ликовима је и редак у Русији лик св. Христофора са коњском главом, а приказани су и Иван Грозни, и аерхиепископ Гурије, сурови крститељ Поволжја, и сам Господ како се одмара на постељи после стварања света.
Храм светог цара Константина и царице Јелене
То је једини сачувани парохијски храм Свијажска. У почетку је био од дрвета, а у 17-18. веку је на месту старог подигнут нови од камена.
Споменици
Централне улице Свијажска чувају пропорције и структуру руских градова 19. века, подизаних на обалама река. У Успенској, Московској и Никољској улици, као и на зараслом у траву тргу који их повезује, могу се видети занимљиве куће са изрезбареним дрвеним терасама, као и строге државне зграде и еклектичне виле богатих трговаца.
Вреди видети кућу трговца Камењева, рестаурисану 2011. (дрвени део је реконструисан на основу старих фотографија), затим зграду Среског училишта из 1830, где је сада смештена сеоска школа коју похађа неколико ђака, као и бивши старачки дом с краја 19. века, који је преуређен у хотел. У току је рестаурација једног броја државних зграда које ће бити саставни део историјског музеја Свијажска.
Текст на руском језику на культура.рф.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
