Мирис руске економије

У Ханти-Мансијском Аутономном Округу, који се такође назива Југра и у којем се налазе богата налазишта нафте, све популарније су тзв. „нафтне туре“. Нафтне туристичке маршруте организују се са поласком из највећих градова у округу: Сургута, Нижњевартовска, Њефтејуганска и Ханти-Мансијска.

Нафтне туре обухватају посету предузећима за производњу нафте највећих руских компанија (међу којима су „Сургутњефтегаз“, „Росњефт“ и „Лукоил“), обилазак нафтних налазишта, као и кратак курс у школи за образовање радника на бушотинама. Туристима се на обуци представља нафтна индустрија, демонстрира процес добијања „црног злата“ и износе интересантни подаци о освајању Сибира. Пошто прођу „обуку“, дозвољава им се да укључе пумпу или прекидач са полугом. Осим тога, учесници туре имају прилику да учествују на различитим радионицама, ручају заједно са нафташима, као и да набаве тематске сувенире, на пример, флашицу праве нафте. 

Град Ханти-Мансијск. Снежна површина која се протеже до хоризонта, непрозирна северна ноћ и величанствена гасна буктиња која овај мркли мрак растерује ватреним језицима.

„Знаш ли које је боје Југра из космоса? Црвене“, препричавају нам локални новинари. „А таква је због буктиња које је непрекидно обасјавају. Сагореле су већ сву атмосферу...“

Широм Ханти-Мансијског Аутономног Округа гори на стотине оваквих буктиња. На бушотинама се, наиме, спаљује природни гас који из земље излази заједно са нафтом. Овај процес је заснован на принципу рада обичне плинске рингле: како се гас не би накупио и изазвао експлозију, он треба непрекидно да сагорева. Логично би, наравно, било да се тај гас сакупља и продаје, али за сада је процес његовог издвајања и прочишћавања скупљи од самог гаса. Због тога потенцијална зарада буквално „излеће кроз димњак“. Призор је при томе заносан и величанствен.

Школа за раднике на бушотинама

На полигону школе за образовање радника на бушотинама компаније ТНК-ВР у Нижњевартовску налази се све што је потребно: од џиновске основне конструкције за експлоатацију нафте, која је тешка око 1000 тона, до пумпи, специјалних дизалица и цеви нафтовода. Сви механизми који се ту налазе су „у функцији“ и може се видети како раде.

„Израда бушотине може трајати од две недеље до годину дана. То зависи од дубине налазишта нафте и других фактора. Код нас у Југри ради се о дубини од око 2,5 километра. Како се не би правило неколико бушотина и сваки пут при томе померала основна конструкција, често се буши укосо“, укратко нам је описао процес израде бушотине један од сарадника школе.

Сама школа није туристички објекат, већ права школа, образовна установа за будуће и садашње раднике на нафтним бушотинама. Први се овде уче основама своје професије, други се усавршавају. Полигон је место за одржавање практичних вежби, као што је за хемичаре лабораторија. Човек ту не може да дође тек тако, са улице. Па ипак, Ханти-Мансијски Аутономни Округ почео је да развија егзотични облик нафтног туризма и у оквиру специјалне туре посетиоци могу посетити све ове тешко приступачне објекте.

„У иностранству одавно постоји оваква врста туризма. Ми у Југри смо први почели да организујемо нафтне туре, још 1999. Данас таква тура траје око пола дана. Најпре дођемо овамо, у школу за раднике на нафтним бушотинама, затим идемо на нафтно језеро Самотлор, у једну од њихових лабораторија. Тамо посетиоци могу да виде како се нафта одваја од воде“, објаснио је Василиј Сочилин, заменик директора велике нижњевартовске туристичке агенције. Његова фирма је за сада једина у Русији која је спремна да посетиоцима открије иначе затворен свет нафтне индустрије.

„Како би група могла да посети овакву лабораторију, обилазак је потребно заказати најмање месец дана унапред“, наставља Василиј Сочилин. „Туру не предводи водич, него прави стручњак. Он објашњава о каквим се цистернама ради, где се који процес одвија у одређеном тренутку: одвајање нафте од воде, црпљење чисте нафте... Затим туристе водимо у хемијску лабораторију. Није нимало једноставно доспети у такав објекат. После обиласка група одлази у импровизовану трпезарију под шатором у индустријској зони Нижњевартовска. Ова трпезарија се не разликује од сличних, али у њој се хране прави радници са бушотина. Тако туристи могу и добро да ручају и да при томе разговарају са онима који годишње изваде неколико милиона тона нафте. Бочице са нафтом, додуше, нису укључене у цену туре, али се могу купити у радњи са сувенирима у граду...“

Планета Самотлор

Посматрано из ваздуха језеро Самотлор подсећа на људско срце испресецано крвним судовима. Сплет који се по њему види створио је човек. То су бедеми, насути путеви и такозвано „жбуње“.

„'Жбуње' је карактеристично управо за југорска налазишта. Ово је, наиме, мочварни терен, који се не може бушити. Зато је најпре потребно исушити мочвару, а затим је засути песком. Засути плато се и назива 'жбун'. Код нас се такви терени налазе свуда, и наћи ћете више путоказа који на њих указују, него на насељена места“, објашњава Василиј Сочилин, док му говор повремено заглушују налети леденог ветра.

Налазимо се крај највеће историјске знаменитости језера, споменика посвећеног првој бушотини која је овде ископана. У питању је реплика нафтне бушотине, много мања него што је права, која стидљиво подсећа да је 1965. на овом месту отворено једно од највећих нафтних налазишта на свету. 

За становнике „Велике земље“, како нафташи називају европски део Русије, овај податак припада категорији „занимљивости“, све док својим очима не виде како се густа црна течност претвара у „црно злато“ и не сазнају колико је напорног рада потребно уложити да би се зарадили „нафтни“ долари.  

По индустријским путевима Самотлора возе се камиони, око њих дизалице ритмично климају главама, горе гасне буктиње и пуше се димњаци.

Росијскаја газета. Сва права задржана.