Чукотка, свет правих људи

Чукотка је најудаљенији, најнеприступачнији, најсуровији и најмање истражени регион Русије. Овде се човек осећа као зрнце песка у ћутљивој снежној пустињи. Можда зато староседеоци Чукотке, Чукче, зову себе „лигуо раветлуан“, што у преводу значи „прави људи“, исто као што воле да назив „Чукотка“ интерпретирају као „Земља у којој живе прави људи“ („Мир настоящих людей“).

Ако дођете овамо, моћи ћете да уживате у ветровима који дувају са два океана, да упознате флору и фауну Арктика, да видите загонетне споменике древних житеља Чукотке и да са једног континента посматрате други.

Место где се сусрећу два океана

Чукотски Аутономни Округ је најсевероисточније подручје Русије и Евроазије. Чукотка је већа од било које европске државе – површина јој је 721,5 хиљада квадратних километара. Истовремено је овај регион један од најмање насељених у Русији. На огромним пространствима Чукотског Аутономног Округа живи само 50 хиљада људи, од тога половину чине такозвани малобројни народи Севера.

Чукотка изгледа као клин забијен између Северног леденог океана и Тихог океана. Када дођете до Рта Дежњова (најисточнија копнена тачка Русије), са леве стране ћете видети море Северног леденог океана, а са десне Тихог океана. Испред вас ће бити други континент – Северна Америка, а иза вас бескрајна тундра североисточне Евроазије.

Чукотка је уједно и једини регион Русије који се истовремено налази на две полулопте. Постоје само два места на планети где 180. меридијан, који дели источну и западну полулопту, пролази копном: то су Чукотка и тихоокеанска острва Фиџи.

Свет необичне арктичке природе: чукотска годишња доба

Чукотка је тундра. Огромна брдовита пространства покривена су маховином, патуљастим дрвећем (минијатурним брезама, врбама и другим дрвећем које полеже по земљи) и травом. У току кратког поларног лета тундра се буквално претвара у разнобојни тепих који букти од јарких боја и мириса арктичких јагода, печурака и цвећа. Ипак, на неким местима се чак и преко лета задржава снег.

Први снег падне већ крајем октобра, када прође период киша и магле. У то време Чукотка тоне у дугу зимску поларну ноћ, када се сунчева светлост види само пар часова у току дана. Чукотско приморје спада у најветровитија подручја Русије. Рекордни удари ветра овде достижу 80 m/s (288 km/h). Ако дођете овамо зими имаћете довољно утисака. У ово доба године може се посматрати поларна светлост – природна појава непоновљиве лепоте.

Кратко пролеће стиже у ове крајеве тек крајем јуна. Тада наноси снега дебели по неколико метара почињу полако да се топе, пунећи насеља дубоким барама и претварајући тундру у непроходни мокри лавиринт изнад кога се чују хиљаде птица, управо пристиглих са југа. Само у јулу и августу поново буја раскошно и мирисно поларно лето.

Животна филозофија локалног становништва

Када дођете на Чукотку, сусрешћете се са мноштвом појава које на први поглед нису уобичајене и разумљиве.

На пример, сва врата се отварају на унутрашњу, а не на спољашњу страну. Овде зима траје 9 месеци и често су куће покривене снегом до самог крова. Због тога се врата морају отварати на унутрашњу страну, како би житељи могли ујутру изаћи из куће и прокопати тунел у снегу. Ако би се врата отварала на спољашњу страну, онда се не би могло изаћи из куће.

Карактеристично је и то да приликом сусрета на вратима овде увек има предност онај ко улази. Напољу је увек хладно, и зато најпре треба пропустити човека споља да уђе у загрејану просторију, па тек онда изаћи напоље.

Чукче и Ескими су аутохтони становници Чукотке. То су људи веома веселог духа и радују се сваком празнику. Сваке зиме се овде одржавају трке на псећим и јеленским запрегама. Лети се на обали Беринговог мореуза одржава фестивал „Берингија“. На тој манифестацији наступају фолклорни ансамбли из разних крајева Чукотке, мајстори народних заната показују своје производе, а спортске екипе се такмиче у националним спортовима. Крајем лета се у Анадиру, престоници Чукотке, одржава фолклорни фестивал аутохтоног становништва „Ергав“.

Током целог лета овде имате јединствену могућност да видите прави лов на китове. Староседеоци Чукотке се са нарочитим поштовањем односе према свету који их окружује. Када извуку убијеног кита на обалу, они обавезно одсеку један део и баце га назад у море, са надом да ће се кит поново родити и вратити људима.

Загонетке древне Чукотке: храм од китових костију и људи-печурке

На југоистоку Чукотке, на острву Итигран, налази се Китова алеја, један од најзагонетнијих споменика арктичке културе. На острву где нико никада није живео, око 500 m се протежу два реда огромних ребара и лобања гренландских китова, укопаних у земљу. Висина ребара достиже готово 5 m.

Необично је што су кости специјално допремљене са других места. Од алеје се одваја „пут“ поплочан каменом. Он води према малом округлом тргу који чине прстенови од камења и у чијем центру се налази древно огњиште са пепелом. Научници сматрају да је то светилиште древних Ескима. Занимљиво је да савремени Ескими не знају чему служе ти стубови, иако се са великом пажњом и поштовањем односе према гробовима и остацима обиталишта својих предака. Китова алеја се не помиње ни у њиховом усменом предању.

Пегтимељски петроглифи су још један сачувани споменик древних Ескима. То су цртежи урезани у литице на висини од 20-30 m. Стари су око 2 хиљаде година. На њима су приказане сцене лова древних људи као и несхватљива човеколика створења са главом у облику печурке. Нучници још увек покушавају да одгонетну шта су древни Ескими тиме хтели да прикажу: неки пореде цртеже са приказима древних Маја и везују их за коришћење халуциногених печурака. Други, пак, у томе виде одраз контаката древних Ескима са ванземаљским цивилизацијама.

Фотографије: Андреј Степанов / stan-d-art.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.