Дух дрвене Русије

Музеј „Витославлици“ код Великог Новгорода. Извор: ИТАР-ТАСС.

Музеј „Витославлици“ код Великог Новгорода. Извор: ИТАР-ТАСС.

Старе дрвене цркве су један од симбола Русије у свету. Међутим, осим лепоте, дрво им је дало и крхкост и рањивост, нарочито имајући у виду да је њихов најпознатији завичај - руски Север. Представљамо водич кроз сачуване бисере ове црквене архитектуре.

Дрвене цркве спадају у оне ствари које странци доживљавају као типичне за Русију. Михаил Милчик, заменик директора Научно-истраживачког института за обнову споменика историје и културе у Санкт Петербургу, дрвену архитектуру назива „најоргиналнијим и најјединственијим делом културног наслеђа Русије“.

Онима који желе да виде старе дрвене цркве на удаљеним местима и у њиховом природном окружењу Ричард Дејвис – аутор књиге „Дрвене цркве: путовање по руском Северу (Бело море)“ – саветује да одседну у неком од северних градова: Архангелску, Каргопољу или Оњеги.

Дејвис каже да у Каргопољу стално расте број хотела и туристичких агенција које нуде и изнајмљивање возила, те се тако могу обићи и тешко доступне цркве и села наведена у његовој књизи.

Он такође препоручује Петрозаводск као полазно место за обилазак задивљујуће лепих цркава у Кижију. Руски уметник Иван Билибин је написао: „Никада нисам видео такву архитектонску фантазију као у Кижију... заиста имате утисак да улазите у неко краљевство из бајке.“

Каргопољ је једна од најбољих полазних тачака за обилазак дрвене архитектуре руског Севера. Извор: Lori / Legion Media.

Многе од цркава које је Дејвис фотографисао груписане су око обале Белог мора или дуж обала река Двине и Оњеге. Ипак, лакше је стићи до неког од музеја дрвене архитектуре. Милчик сматра да они имају важну улогу у популаризацији народне културе, али да заправо више представљају „подсетник на оно што смо изгубили“.

Дејвис се слаже да ови музеји указују људима на све лепе грађевине које треба рестаурирати, и препоручује збирку „Мали Корели“ близу Архангелска. Петокуполна Вазнесењска црква и остали бисери архитектуре из 17. века овде су пронашли нови живописни дом, иако су донекле изгубили на аутентичности.

Музеј „Витославлици“ код Великог Новгорода представља још једну сјајну збирку смештену у пригодно окружење. Обновљене дрвене грађевине из целе регије постављене су дуж мочварне обале реке Волхов.

Постоје слични музеји у Суздаљу и код Вологде, у селу Семјонково, до кога се из града стиже краћом вожњом таксијем. Етнолошко-архитектонски музеј поседује примерке дрвених грађевина које су настале током два претходна века, објашњења на страним језицима, као и живописан Музеј маслаца – све ово се налази међу цветним ливадама по којима пасу коњи.

Семјонково, одлична дестинација за времеплов у стару Русију. Извор: Lori / Legion Media.

Предиван шумовит брдски парк у Коломенском, само двадесет минута вожње удаљен од централних делова Москве, има сопствени музеј дрвених цркава и малих кула са палисадним оградама. Посебно је лепа трокуполна дрвена црка св. Георгија из 17. века, првобитно саграђена на обали мале притоке реке Двине. Уметник Иван Глазунов заслужан је за обнову трошне цркве и њено измештање на нову локацију.

Активна дрвена црква св. Николе налази се у „кремљу“ смештеном на Измаиловској отвореној тржници  у источној Москви. Ниједан од чинилаца који треба да допринесу бајковитој атмосфери овде није аутентичан. Црква је изграђена пре око 15 година од бетонских елемената обложених дрветом, али и поред тога оставља снажан утисак и представља одлично место за куповину сувенира. Поред тога, на оближњем острву постоје остаци из империјалног времена, који се могу видети са видиковца на овој цркви.

Црква св. Тихона, у парку „Сокољники“ у северној Москви, изузетно је богата декоративним елементима и такође служи као верски објекат. Има занимљиву историју, а и крај у коме се налази привлачан је за посетиоце. Садашња грађевина је реконструкција објекта из 19. века, али њене керамичке пећи на дрва и обојене клупе чине да изгледа старија. „Сокољники“ су били царски соколари, и једна легенда говори да је баш један од њих подигао ову цркву.

Још један скривени драгуљ у северним рејонима Москве јесте црква св. Георгија, близу станице метроа „Војковска“. Ова посећена црква изграђена је 1997. у стилу који веома подсећа на стил храмова севера Русије. Има пет традиционалних косих кровова са куполама и звоник, a користе је становници густо насељеног рејона Коптево. (До ње се стиже трамвајем 23 – од станице метроа „Војковска“ до пијаце.)

На другој страни Тимирјазевске шуме, близу станице метроа „Тимирјазевска“, налази се дрвена црква св. Николе. Подигнута по пројекту Фјодора Шехтеља, великог архитекте „арт-нуво“ стила, првобитна црква освећена је 1916 – у времену које није било наклоњено верским грађевинама.

Мали Корели, музеј дрвене архитектуре Севера и „подсетник на оно што смо изгубили“. Извор: ИТАР-ТАСС.

Многи од московских манастира задивљујуће лепоте поседују дрвене капеле, често једноставне конструкције, подигнуте на изворима. Једна таква зграда део је живописне групације у селу Косино, источно од Москве. Дрвена капела св. Тихона не издваја се посебно, али угођај у затвореном врту на обали Белог језера чини је вредном посете. (Можете стићи аутобусом од станице метроа „Вихино“ и затим доћи пешице стазом која иде покрај језера.)

Уколико занемарите буку која допире са саобраћајнице московског „прстена“ (МКАД-а, великог кружног пута дугог преко 100 километара који опасује Москву), предграђа попут Косина могу да вам донекле представе слику живота на селу. Међутим, уколико желите прави сеоски мир, морате да продужите даље. Током једнодневног излета ван Москве можете да осетите атмосферу Мелихова, места где је Антон Чехов имао „дачу“ (традиционалну руску викендицу). До обновљене дрвене цркве у селу можете стићи кратком шетњом од његове „даче“ стазом којом шетају кокошке, која води покрај добро одржаваних башта са кућицама.

Свако задовољство које посетиоци налазе у дрвеним црквама, било старим или новим, треба да скрене пажњу на нека од архитектонских блага Русије којима прети ишчезнуће. На овој „страници руске и светске културне баштине која нестаје“ Милчик набраја цркве које више не постоје, као и оне којима прети иста судбина, и поставља питање: „Хоће ли оне бити спасене на време?“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.