Фокама у походе

За само једну годину кампање активисти су постигли невероватан успех – издејствовали су потпуну забрану лова на младунце фоке у Русији. Ова забрана је на снази од марта 2009. Извор: strana.ru.

За само једну годину кампање активисти су постигли невероватан успех – издејствовали су потпуну забрану лова на младунце фоке у Русији. Ова забрана је на снази од марта 2009. Извор: strana.ru.

На беломорској обали Русије успешно се развија нови облик екотуризма – сусрет са фокама у њиховом природном станишту. То је био давнашњи сан руских заштитника животиња: да таквим туризмом буде замењен комерицални лов на ове животиње.

Село Ниљмогуба налази се на ушћу реке Ниљме, на Белом мору, на самом Поларном кругу. Најближа железничка станица се тако и зове – „Поларни круг“. Зими су овде сметови до струка, на небу сија поларна светлост, а цело лето трају беле ноћи. Снег се топи тек у мају. Последњих година ово подручје посећује све већи број екотуриста како би учествовали у недељној фотографској експедицији у оквиру које се обилазе станишта фока. Ово је ретка могућност да се ове животиње сретну у њиховој природној животној средини.

„Овде у Белом мору имамо четири врсте фока“, каже инструктор Михаил у оквиру брифинга који одржава пред групом и додаје: „Као прво, ту је брадата фока. Њу је лако препознати по великим штрчећим брковима. Затим имамо прстенасту фоку – на њеном сивом или смеђем телу налазе се мрље у облику прстенова. Гренландска фока је редак гост – она свраћа у море само да се окоти, то јест, да донесе младунце на свет. Ту је и сива фока, али она живи код Колског полуострва и не долази код нас у Велику Салму.“

Бркати лепотани се у пролеће обично окупљају тамо где су мали заливи још увек оковани ледом. Извор: strana.ru
Северно роњење

У Ниљмогуби се у свако може изнајмити опрема и заронити у воде Белог мора. Ту се налази и делфинаријум под отвореним небом, где се дресирају велики делфини белуге, којима је Бело море дом.

„А да ли ћемо моћи да их помазимо?“, није издржала мама средњих година, која је дошла „на фоке“ са дванаестогодишњим сином. Други учесници се благонаклоно осмехују.

Идеја да се туристима показују животиње у природној животној средини није нова, али Русија није најпогоднија земља за њену реализацију. У Русији је чак и у националном парку тешко гарантовати да ће се животиња појавити, а на медведа или лоса човек може да налети баш онда кад им се најмање нада. Руски Север се показао као најперспективније место за сусрет човека са природом. Велика ледена пространства представљају једну од предности – много је једноставније наћи животињу на леду него у непроходним шумама, а поред тога, познавање места и траса миграције пружа готово стопостотну гаранцију да ће доћи до сусрета са траженом животињом. На том знању се и заснива посао сваког водича овде на Поларном кругу, на граници Карелије и Мурманске Области.

Бркати лепотани се у пролеће обично окупљају тамо где су мали заливи још увек оковани ледом. Пролећни лед више није тако чврст, делује као да се топи и као да није сасвим сигуран, али заправо може да издржи пар фока стокилаша. Фоке су одлични „алпинисти“ – могу било где да се испну на огромну санту и тако обезбеде стратешку безбедност, јер ни човек не може да им се нечујно прикраде, а ни медвед не може да им приђе са обале.

Фоке су веома плашљиве и опрезне: и најмањи звук може да их прене из спокоја и натера у бег. Извор: strana.ru

Док чекају, прсти им се коче на дугмету фотоапарата, очи им сузе од ветра, али то као да нема никакав значај за екотуристе.

Управо то је био сан заштитника животиња – да вековни комерцијални лов на фоке буде замењен екотуризмом. Пре неколико година широм света се подигао талас протеста против лова на младунце гренландске фоке, малене беспомоћне новорођене беле младунце и оне сиве који су тек одбацили длаку. Такав лов је постојао у Русији и у другим северним земљама – у Норвешкој, Данској, Канади... Током једне сезоне покоља, која траје свега десет дана, убијано је на десетине хиљада „беба“. За само једну годину кампање активисти су постигли невероватан успех – издејствовали су потпуну забрану лова на младунце фоке у Русији. Ова забрана је на снази од марта 2009.

Фоке у Опсади Лењинграда

Фокино месо је у гладним ратним годинама спасавало становнике Архангелска и Лењинграда под опсадом. У Архангелску је чак подигнут споменик захвалности фоки. Фокино сало је коришћено као гориво и као један од састојака неких народних лекова.

„Екскурзије са обиласцима станишта фока су временски веома ограничене“, каже водич и додаје: „Младунци се рађају на самом почетку марта и остају снежно бели само две недеље, док се хране млеком. Тих дана организујемо летове хеликоптерима из Архангелска до санти. Туристи проводе цео дан у тим „јаслицама“ за фоке. Мале фоке су пуне поверења, не знају за страх, човек им се може сасвим приближити, може да се слика с њима и да их мази, најбоље у рукавицама. Мирис човека нема никакав утицај на однос мајке према младунцу. Много је теже наћи мало старије и одрасле фоке. Зато окупљамо једну групу годишње, почетком маја“, наставља Миша, „јер тада лед почиње да се топи, а обалама се приближава беломорска харинга. Фоке се окупљају у групе и хране се том харингом. Код нас лед веома брзо нестаје са површине мора – довољно је да прође једна недеља, и акваторија постаје непрепознатљива. После тога се раздвајају и није их лако наћи.“

Брадата фока из Белог мора. Извор: strana.ru.

Фоке, а нарочито младе, још увек не знају шта могу да очекују од света. Оне нису научене да се било кога боје, па ни човека. Ако им сада покажемо да смо безопасни, онда други пут, када им се приближи непријатељ, једноставно неће разумети да су у опасности.

инструктор Михаил

Маневри једног чамца са екотуристима коначно су се исплатили – успели су да се готово потпуно приближе једној збуњеној фоки. Санта на којој је стајала није била довољно чврста, па је под тежином брадате фоке почела да пуца, да се преврће, да се окреће на страну и полако урања у воду, остављајући на површини збуњену фокину њушку. Туристи из чамца су се смејали на сав глас и фотографисали. Сви су били задовољни по повратку у базу. Разговарали су о томе како би могли поново да сретну такву фоку.

„Можда да их намамимо харингом?“, зачуо се предлог за решење проблема.

„Нема много смисла покушавати тако нешто, пробали смо свашта, али фоке су плашљиве“, одговара Саша и сад већ озбиљним гласом додаје: „Не заборавите да их тако припитомљавамо, а то није добро за њих.“

„Фоке, а нарочито младе, још увек не знају шта могу да очекују од света“, објашњава Миша и наставља: „Оне нису научене да се било кога боје, па ни човека. Ако им сада покажемо да смо безопасни, онда други пут, када им се приближи непријатељ, једноставно неће разумети да су у опасности.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.