Санкт Петербург очима Достојевског
Извор: Наталија Пјетра / Росијска газета.
„Почетком јула, за време великих врућина, један младић изађе пред вече из свог собичка (...) у С-ском сокаку, па се полако и некако неодлучно упути К-ном мосту...“
Да би смо кренули Раскољниковљевим стопама морамо утврдити куда се упутио главни јунак романа, а то би било тешко да супруга Достојевског Ана Григорјевна после мужевљеве смрти није дешифровала називе који су у тексту романа назначени са свега неколико слова. Тако је „С-ски“ сокак у ствари Столарски [переулок], а „К-ин“ мост је Кокушкин мост. Ова места су постала полазне тачке са којих поштоваоци Достојевског крећу у своја „лутања“, тим пре што је на углу Столарског сокака и Казначејске улице становао и сам писац у време настанка романа. На кући бр. 7 у Казначејској улици у којој је живео данас стоји спомен плоча. Јунаке свог романа Достојевски је настанио недалеко од места где је становао, али није навео тачне адресе. Историчари књижевности сматрају да је то учинио намерно.
„Те су адресе шифроване врло једноставно. Поред тога, морамо имати у виду да читамо књижевно дело. Стварни Петербург и измишљени догађаји у њему међусобно се сједињују и трансформишу чинећи генијални роман“, објашњава Марина Уварова, научни сарадник Књижевно-меморијалног музеја Ф. М. Достојевског.
Достојевски је стално имао финансијских проблема па се из материјалних разлога у Санкт Петербургу често селио. Мада је променио двадесетак станова, Фјодор Михајлович се увек трудио да изабере кућу на углу улице, са балконом и погледом на цркву. Једна од таквих кућа која се налази на адреси Кузњечни сокак 5/2 претворена је у пишчев музеј. Њени прозори гледају на Владимирску саборну цркву, а друга страна куће на улицу која носи пишчево име. У непосредној близини музеја је станица метроа „Достојевска“ поред које се налази споменик Достојевском. Сајт музеја је: http://eng.md.spb.ru/.
Раскољников станује на углу Столарског сокака и Грађанске улице која се у 19. веку звала Средња Мешчанска. На кући бр. 19 у Грађанској улици 1999. постављен је натпис „Раскољниковљева кућа“ и у високом рељефу израђена је скулптура Достојевског и степенице које нас подсећају на то да се собичак Родиона Романовича налазио у поткровљу у које је водило 13 степеника. На капији кроз коју се улазило у двориште сада је, на жалост, интерфон, јер су данашњим станарима очигледно досадиле посете туриста и радозналаца.
У време Достојевског у Столарском сокаку било је чак 22 крчме. Зато није чудно што је Раскољников из свог собичка стално могао чути вику пијанаца. У Петербургу Достојевског крчме и иначе заузимају важно место. Управо у крчми Раскољников среће Мармеладова и прислушкује разговор студената о томе да је старичин живот безвредан.
На Столарски сокак наставља се Кокушкин мост, а недалеко од њега су кључна места на којима се одиграва радња романа: кућа старе зеленашице коју Раскољников убија (Канал Грибоједова 104), полицијска станица (Канал Грибоједова 67), Вознесењски мост на коме под точковима кочије страда пијани чиновник Мармеладов, и кућа његове ћерке Соњечке, сиромашне и напаћене девојке принуђене да продаје своје тело (Кеј Канала Грибоједова 73).
Сваке године прве суботе у јулу у Санкт Петербургу се обележава Дан Достојевског. То није дан рођења великог руског писца. „Достојевски је рођен у новембру, а тада је у Северној престоници веома хладно. Умро је у јануару када је такође хладно. Међутим, почетком јула почиње радња романа „Злочин и казна“ који можемо сматрати у највећој мери петербуршким романом, каже Вера Бирон, заменик директора Театра „Достојевски“ и иницијатор овог својеврсног празника. Према њеним речима, у позоришним представама поводом дана Достојевског учествују најбољи петербуршки глумци. Одржава се и низ других манифестација: пројекције филмова, предавања, мастер-класови, научни семинари, изложбе и тематски обиласци.
Соњечкина кућа је у време Достојевског била „двоспратна, стара и окречена у зелено“. Данас је сасвим другачија: надзидана је и префарбана у жуто. Достојевски даје и доста тачан опис Соњине собе: „Зид са три прозора који су гледали на канал пресецао је собу некако укосо, због чега је један угао, врло оштар, залазио у дубину, тако да се при слабом осветљењу чак није могао ни видети; други је угао био опет сувише, ружно, туп.“ Управо се тај тупи угао куће види са Кокушкиног моста.
Ако се може веровати подацима из романа, од Раскољниковљеве до зеленашицине куће има тачно 730 корака. Свако ко жели да измери ово растојање може проћи путем од Родионове куће, преко Вознесењског моста, обалом Канала Грибоједовљева и скренути у Средњу Подјаческу улицу. Једном речју, то увек буде више од 730 корака. Неки историчари књижевности ову разлику објашњавају тиме што је Раскољников био висок младић који је ходао жустрим кораком јер је био веома узбуђен, док други сматрају да је писац број својих корака просто помножио са два.
Канал Грибоједова, који се раније звао Јекатерињински, и крај кога се одиграва велики део радње романа, народ је прозвао „шанац“. Такав назив није био случајан: у канал су стално просипали смеће и отпадне воде, па се у околини ширио несносан смрад. Овако изгледа Петербург Достојевског. Та друга страна Петербурга је сушта супротност данашњег строгог и велелепног града, о коме је некада Пушкин написао: „Неве величанствени ток, / гранит њених обала“. То је данас елитни део града који туристи најчешће посећују.
Росијскаја газета. Сва права задржана.