Русија на 50 степени Целзијуса

Степе на карти Евроазије заузимају огромну територију. Травнате равнице простиру се од кинеске Манџурије све до делте Дунава. У древно време се читаво то подручје називало Велика степа. Туда је некада пролазио Велики пут свиле. Степе су настањивали Скити, Хуни, Монголи и многи други номадски народи. Они су човечанству подарили имена оснивача Монголске Империје Џингис Кана и великог освајача Тамерлана. Новинар Russia Beyond отиснуо се на путовање по Астрахањској Области, тј. по једном делићу Велике степе у коме још увек живе потомци древних завојевача.

Степе се протежу читавом територијом Астрахањске Области дуж леве обале Волге, све до њеног ушћа у Каспијско језеро. Лети су те равнице спаљене сунцем и не види им се крај на хоризонту, само понегде се могу срести пешчани брежуљци. Највећи међу њима је висок 20 m и зове се Велики Брат. Лети овде температура достиже 50 степени Целзијуса.

Сточарство је одувек било главно занимање номада. У Астрахањској Области се оно очувало до данашњег дана, али начин живота више није номадски. У изолованим пастирским насеобинама без воде и струје гаје се овце, краве, племенски коњи и камиле. Овдашњи житељи се с правом поносе својим „степским лађама“, јер оне спадају међу најкрупније двогрбе камиле на свету. Оне се и данас, као и хиљадама година досада, користе за превоз терета. У степама живе потомци номада: Калмици, Казаси, Ногајци и Туркмени. Поред њих на астрахањској територији живе Руси и козаци, који су у овом региону већинско становништво.

У астрахањској степи се могу срести чобани који јашу на великим кабардинским коњима и од једног до другог пашњака прате стада од по неколико хиљада оваца. Путник у степи може наићи и на дивље камиле, на крда коња и Сајга антилопа, али и на и чопоре степских вукова. Вукови наносе прилично велику штету сточарству, тако да је њихов одстрел дозвољен током целе године. То не представља опасност за путнике, јер су вучји чопори углавном далеко од људи.

„Света гора“

Астрахањска степа има и своју „велику тајну“. То је свештено брдо Богдо („Свето“), једино узвишење у Астрахањској Области. Брдо има карактеристичну црвену боју, прошарано је многобројним пећинама, пукотинама и гребенима. По древној легенди, два будистичка ходочасника испустила су на овом месту камен који су на леђима носила из планине Тјан-Шан, и тај камен је заувек остао поклоничко место за будисте из целог света.

Научно објашњење гласи да је со одговорна за настанак овог брда усред непрегледних равница. То је заправо монолит камене соли. Со је лакша од стена које је покривају и зато се постепено подиже увис, подижући на површину земље врло старе слојеве, формиране пре око 250 милиона година.

Богдо је прави музеј под отвореним небом. Још 1845. су овде пронађени први окамењени остаци древних водоземаца, па чак и ајкула. Читаво подручје сада има статус „Богдинско-Баскунчачког резервата“.

...и „Мртво море“

Графикон: Слано језеро Баскунчак

Друга реч у називу резервата се односи на слано језеро Баскунчак у подножју брда. Со у овом језеру је изузетно чиста (99.8 % NaCl) и данас се одавде вади 1,5 милиона тона соли годишње, што је 80% од укупне експлоатације соли у Русији.

Со је одавде вађена још у време Великог пута свиле.

У прошлом столећу су за превоз соли коришћене камиле, а данас је специјално у ту сврху изграђена Баскунчачка пруга.

Овдашњи житељи верују да је Буда једном дошао на брдо Богдо да би оплакао ходочаснике који су испустили свештени камен, и од његових суза се у подножју брда направило језеро.
Баскунчачка со је лековита. На обали језера се налази лечилиште. Људи долазе овамо да се купају у језеру и удишу ваздух богат бромом и фитонцидима. Слој соли на дну језера дебео је 6 km, а језеро се зове и „друго Мртво море“ због лековитих својстава и могућности да држи на површини чак и добро ухрањене туристе.

Ракетни полигон

Прва балистичка ракета је у Совјетском Савезу тестирана у астрахањској степи, на полигону Капустин Јар. Била је то чувена Фау-2, коју су Руси запленили од Немаца. Ова пустиња је нешто касније видела лансирања сателита и осетила експлозије нуклеарних бомби, бомбардовања и ракетирања из многих авиона и хеликоптера, као и тешке гусенице стотина оклопних возила. Недалеко од Капустиног Јара налази се затворени град Знаменск (раније се звао Капустин Јар-1). Љубитељима екстремног туризма локалне туристичке агенције нуде специјалну екскурзију на бивши совјетски полигон.

...и престоница Златне Хорде

Видео: „Хорда“: трејлер филма

Седам столећа пре појаве тенкова је Бату-кан, Џингис Канов унук, покорио пола Европе, а 1242. се вратио са западног похода и остао на Волги, основавши на њеној обали град Сарај, престоницу Златне Хорде (80 km северно од савременог Астрахања). Град је разорен 1395. за време најезде великог средњоазијског војсковође Тамерлана, а његове рушевине су остале под земљом до 18. века, када су научници почели да проучавају овај јединствени споменик, који свакако треба обићи приликом посете. За снимање руског филма „Хорда“ (2012) изграђене су декорације које дочаравају атмосферу древне престонице. На молбу становника овог краја декорације нису уклоњене по завршетку снимања, тако да „кулисе“ града Сараја данас представљају туристичку атракцију.

Росијскаја газета. Сва права задржана.