Алиса у земљи Руса
Поглед на савремену Москву из ресторана „White Rabbit“ („Бели Зец“). Фотографија из слободних извора.
Посета Русији била је једино путовање Луиса Керола ван Британских острва, и он је у ту авантуру полетео стрмоглавце као Алиса у зечју рупу. Керолов Бели Зец био је његов пријатељ и колега Хенри Лидон: 4. јула 1867. Лидон је предложио Керолу да посете „северну земљу“. Већ за недељу дана кренули су на пут.
Историчари књижевности сматрају да је Керол управо у Русији добио идеју за књигу „Алиса иза огледала“. Ако ова претпоставка и није тачна, једно је сасвим сигурно: Русија је на писца оставила изузетно јак утисак. Најпре Санкт Петербург, „гигантски град“ са својим широким улицама („чак и споредне су шире од било које лондонске улице“), затим Москва у којој је провео две недеље, и Нижњи Новгород где су Керол и Лидон свратили на вашар, наивно се надајући да ће моћи да се врате у Москву истог дана.
Керол је упознавао Русију са страшћу правог истраживача: у својој бележници усхићено је транскрибовао дугачке речи као „_serbianBeginIgnore_защищающихся_serbianEndIgnore_“ („zashchishchaiushchikhsya“ - једна од падешких промена речи која значи „они који се штите“), ватрено се цењкао са кочијашима, правио је интересантна поређења описујући православне цркве (по његовом мишљењу, московске цркве „споља личе на кактусе са шареним изданцима“, а њихове куполе на „крива огледала“ у којима се „одражавају слике градског живота“), сретао се са православним свештенством, пробао је црни хлеб какав једу монаси („несумњиво се може јести, али не отвара апетит“), труцкао се по излоканим путевима, пробао је шчи и ликер од рјабине, куповао је много икона и играчака, посећивао је позоришта и није му сметало што су представе на руском; пео се на звонике са двогледом у рукама, пуно је шетао и, на срећу, водио дневник.
После скоро век и по бурне историје неке знаменитости које су одушевиле писца више не постоје, док су друге доживеле заиста кероловску метаморфозу, нарочито у Москви, том „чудесном граду“ кроз који ћемо и ми сада прошетати Кероловим трагом.
Током боравка у Москви Керол и Лидон су два пута одлазили у Сергијев Посад и посећивали Тројице-Сергијеву лавру, центар руског православља у коме су најупечатљивији утисак на Керола оставиле „подземне испосничке келије“. Такође су посетили Нови Јерусалим и доживели још много тога: путовали су „тарантасом по ужасном путу“ какав Керол „никада у животу није видео“ и свратили у сеоску кућу да затраже хлеба и млека, који су „били веома укусни“.
Керол и Лидон су одсели у хотелу „Дисо“, једном од најскупљих московских хотела пре Револуције, познатом по свом ресторану и гостима међу којима су били Лав Толстој, Фјодор Достојевски и Петар Чајковски. Писци су радо у овај хотел смештали и јунаке својих романа: тако у Толстојевој „Ани Карењиној“ код „Дисоа“ одседају и Љевин, и Карењин, и Вронски. Здање је реновирано и у њему више није хотел, али је на истој адреси (Позоришни прилаз бр. 3) однедавно... хостел.
Још је чуднија судбина „Московског ресторана“ у који су пријатељи одлазили да пробају специјалитете руске кухиње. Сада се ту налази хотел „Москва“, где се такође могу пробати деликатна и укусна јела, али кухиња више није руска, него мексичка.
Пошто се са висине увек пружа бољи поглед на околину, Керол је почео да упознаје Москву са Воробјових гора. Пред њим се указала река Москва која ту прави кривину и „панорама са бројним црквеним звоницима и куполама“. Данас уместо купола доминирају небодери из Стаљиновог времена, а у кривини реке налази се спортски комплекс „Лужники“ саграђен за Олимпијаду 1980. Видиковац је популаран као и раније, посебно за туристе, младенце и бајкере. Да би обилазак попримио нешто од кероловског апсурда, можете се провозати жичаром која се са видиковца спушта до обале реке.
Са Воробјових гора одлично се види и Новодевичји манастир, који је Керол такође посетио. Писац у дневнику није забележио утиске о најпознатијем руском женском манастиру, али је манастирско гробље назвао живописним јер су надгробни споменици „подигнути са стилом и осећајем за уметност“. Век касније некропола Новодевичјег манастира постала је једно од најпознатијих гробаља у Москви где су сахрањени познати сликари и писци Антон Чехов, Николај Гогољ и Михаил Булгаков, као и Никита Хрушчов и други политички званичници. Овај прекрасан манастир саграђен је у 16. и 17. веку и у Керолово време био је један од најбогатијих у граду. Од самог оснивања у њему су боравиле многе знамените жене, мада често не својом вољом. После Револуције у манастирском звонику налазио се атеље сликара Владимира Татлина, а Новодевичји манастир је претворен у музеј. Данас је манастир поново жив, у њему су монахиње (мада и даље има статус музеја), и док сте у Новодевичјем манастиру, имате осећај да сте у 19. веку.
Керол је са себи својственом темељитошћу истражио и Кремљ: попео се на звоник Ивана Великог (Грозног), разгледао многобројне експонате кремаљске оружарнице, „престоле, круне и драгоцености“ све док му се „пред очима није помутило“ од толике раскоши. Посетио је и кремаљски дворац о коме је записао да се „после њега сви остали дворци морају чинити тесни и неугледни“. Иако је о водичу рекао: „то је најодвратнији човек кога сам икада срео“, та констатација му није сметала да запази како је унутрашњост саборне цркве Василија Блаженог „исто тако нестварна (готово фантастична) као и њена спољашњост“.
Наравно, благочестивог Керола је интересовала и црква светог Андреја. Једина англиканска црква у Москви налази се у Вознесенској улици. Ово лепо здање од црвене цигле у Керолово време још није било саграђено. Керол је више пута присуствовао и православним службама у московским манастирима. Високопетровски манастир који се налази у самом центру града, на Петровки, и данас је отворен, али за јутарњу службу више не треба устајати у 5 сати изјутра као што је Керол морао чинити, јер сада у овом манастиру јутарња служба почиње у 9. Манастир се може обићи после подне, а ко има више среће, може посетити и трапезну цркву у оквиру манастира. То место на Петровки је једно од оних на коме се историјска кероловска Москва укршта са савременом: преко пута манастира, у згради Музеја савремене уметности налази се кафе „Март“, пун суптилних алузија на чајанке јунака Луиса Керола.
На Керолов боравак у Москви до данас подсећа панорамски ресторан „White Rabbit“ („Бели Зец“) на Смоленском тргу бр. 3 и споменик Белом Зецу (у Шчербаковској улици бр. 54). Има још изненађења: и сам писац би се сигурно зачудио када би знао да имена његових јунака и књига у данашњој Москви носе не само ресторани, ноћни и породични клубови, дизајнерски студији, центри за развој и едукацију, већ и салони лепоте, па чак и ... хотели за дневни одмор.
Росијскаја газета. Сва права задржана.