Аса-Џејрах, планинско царство камених кула

Ко зађе дубоко у беспутне пределе ингушких планина, наићи ће на призор који из даљине подсећа на сцене из фантастичних светова Џ.Р.Р. Толкина. У величанственом планинском пејзажу у неколико напуштених градова издижу се стотине витких камених кула висине и до 28 метара. Оне су пуне трагова живота и смрти и тајанствених знакова који чувају Тхабу-Јерди, једну од најстаријих хришћанских цркава у Русији.

18 призора Ингушетије: јединствена фузија величанствених планинских предела и паганске и древне хришћанске историје записане у каменим кулама. Фотографије љубазношћу портала Министарства културе РФ, культура.рф.

Овај живописни планински предео руске Републике Ингушетије чувен је широм света због више стотина високих кула које су у тим крајевима некада чиниле средњовековне градове. Стари Ингуши, вешти градитељи, почели су још у 12. веку да подижу куле за становање, али и за заштиту свих својих сродника од непријатеља, и усавршавали су то своје умеће стотинама година.

У немирним временима било је неопходно да се „тејп“ (назив за клан на чеченском и ингушком) одбрани од непријатеља, тако да су уместо уобичајених стамбених кула са два или три нивоа ови горштаци почели да граде праве ратне тврђаве, уздижући их високо у небо. Стрме мердевине су уз зид водиле право на високи први спрат и имале су исту улогу као и покретни мост на улазу неког класичног (нпр. француског) средњовековног замка који је у случају опсаде био подизан. Уколико би непријатељ успео да продре на неки од нижих спратова куле, њени станари би се обично забарикадирали (зазидали) на горњим спратовима чекајући помоћ или велике хладноће када су нападачи одустајали и одлазили.

Од 12. века се на те просторе из Грузије проширује хришћанство и о томе сведоче бројни крстови и цркве међу којима је и чувена црква Тхаба-Јерди у близини Таргима. Међутим, друштвено уређење код Ингуша скоро да се уопште није променило. Свако село (аул) живело је самостално и једино су важне одлуке доношене на општим саветима. Тај дух независности се тамо осећа и данас. Подела на „тејпове“ код Ингуша (као и код других народа Кавказа) одржала се до данас. Предање каже да су место за подизање куле ингушки градитељи бирали тако што су сипали млеко на земљу, и градили су само тамо где га земља није упијала – то је био сигуран знак да је на том месту стеновита подлога.

Народ градитеља кула

Ингушки народ сам себе назива „Галгај“, према једном од тумачења то се преводи као „градитељи кула“. Суседни народи су у средњем веку њихово умеће толико ценили да су за рад на важним грађевинама обавезно позивали ингушке мајсторе (у Осетију, Грузију и Чеченију).

Кула је по правилу требало да буде готова најкасније за годину дана. Уколико градитељи то нису успевали или се грађевина урушавала, зидање је прекидано и то је био велики пораз за ширу породицу, јер је њихов „тејп“ тада сматран „слабим“. Овај обичај се на Кавказу у извесној мери одржао до данас пошто сваки важан грађевински подухват тамо гледају да заврше за годину дана.

Изгледа да ингушке грађевине одолевају зубу времена боље него француски замкови из истог периода. Оно што посетилац данас тамо може да види је задивљујуће: високо у планинама међу планинским пашњацима, боровим шумарцима и водопадима, у неколико напуштених планинских градова издижу се стотине витких кула висине и до 28 метара. Поједине стоје поносито на врховима околних планина. Многе су разрушене, док су неке од њих готово нетакнуте. Тај необичан призор из даљине подсећа на приказе из света популарне фантастике и сасвим сигурно би изазвао посебно узбуђење код сваког љубитеља Толкина.

„Варови“ и „тајпови“

Ислам се у Ингушетији коначно учврстио тек у 19. веку. Далеки преци Ингуша били су многобошци. Према сведочењима старих арапских историчара, то је био скуп племена под именом „Дзурдзуки“ која су насељавала данашњу Ингушетију и Осетију. Њихова заједница је била састављена из родова – „варова“ („вар“ су чинили сви који воде порекло од једног претка), који су се даље делили на „тејпове“ (кланове) чији су чланови осим родовски били повезани и истом делатношћу. Ова вишеплеменска држава није имала престоницу, већ је њоме управљао савет старешина.

Међутим, ни историјска сведочанства и предања везана за те грађевине нису ништа мање занимљива. Данашње ингушке породице поштују и памте многе генерације својих предака и сматрају одређене куле власништвом свог „тејпа“. Највеће од њих су у таквом положају да буду видљиве једна са друге како би се ланчано свима проследило упозорење о приближавању непријатеља. Ова пркосна здања, подигнута између 14. и 17. века, представљају последње грађевине те врсте у планинама Ингушетије јер је након тога дошло време ватреног оружја од којег куле и тврђаве више нису могле да пруже одговарајућу заштиту.

Кроз те крајеве је у средњем веку водио Велики пут свиле. Каравани су ишли кроз клисуру реке Асе према северним падинама Великокавкаског ланца и долином реке Сунже настављали су даље у Магас – „Град Сунца“.

Ингушки горштаци су одавно сишли у ниже и питомије крајеве. У брдско-планинским насељима живи мање од 2.000 људи, који у слободно време чувају и обнављају поједине куле, и воде рачуна о „сунчаним гробницама“ – бројним каменим маузолејима у којима вековима почивају посмртни остаци великих ратника и градитеља из планинских крајева Ингушетије. 

Шта обавезно треба видети приликом обиласка Аса-Џејраха

Таргим је напуштено село (аул) које се налази у живописној Таргимској котлини на обалама планинске реке Асе. То је једно од најстаријих насеља у планинама Ингушетије (прве грађевине датирају још из 12. века). Четири ратне куле и мноштво „стамбених“ заједно чине један компактан град, који као да је тамо доспео са неке старе литографије. Већина кула је изузетно очувана. На ободу насеља налази се некропола која је настала између 15. и 18. века, где у „сунчаним гробницама“ леже остаци владара тих крајева (њихове кости се још увек могу видети међу каменим блоковима). На 300 метара од села је хришћанска црква из 12. века Тхаба-Јерди, на којој се могу видети древни барељефи. Данас поред овог старог насеља пролази пут који га чини лако доступним.

Многе старе гробнице у подручју Џејраха потичу још из периода многобоштва, оне су изграђене од масивних камених блокова, од којих сваки тежи преко 10 тона.

Ингушке грађевине одолевају зубу времена боље него француски замкови из истог периода.

Егикал је древни град који се налази изнад долине реке Асе на јужној падини планине Цуј-Лоам. Некада давно то је било највеће планинско насеље у Ингушетији и управо одатле потичу многи „тејпови“. О томе сведочи и велики број „сунчаних гробница“ које се могу видети и у центру града и у његовој околини.

Град је напуштен средином прошлог века после депортације Ингуша 1944. Људи се тамо никада више нису вратили. Можда је то разлог да се човек, када дође у Егикал, осећа као да је доспео у неку другу временску епоху па му се чини да ће се, ако само склопи очи, на улицама појавити ратници и занатлије, ковачи и оружари, златари и лекари, по којима је средњовековни Егикал био чувен. У њему је сачувано неколико десетина кула из периода 14–17. века.

Насеље Ерзи (што значи „орао“) чини 9 ратних и 22 стамбене куле које су већим делом саграђене од речних облутака. Занимљиво је да на многим кулама и даље стоји кров. То је вероватно најпотпунији скуп споменика архитектуре старих ингушких градитеља.

Текст на руском на культура.рф.

Росијскаја газета. Сва права задржана.