Јелец, најдаљи предео Старе Русије

Четири стотине километара од Москве налази се град у коме време као да је стaло још онда када се тамо школовао и писао своја прва дела Иван Алексејевич Буњин, први руски добитник Нобелове награде за књижевност. Јелец је уместо на градске рејоне и даље подељен на „слободе“ (назив за насеља са слободним становништвом из доба кметства). Фабрика шећера, кожара, фабрика дувана, дестилерије – све су то здања са стогодишњом историјом. У том граду је тешко наћи савремену туристичку инфраструктуру, до њега још нису стигли брзи возови. Међутим, свака квака на вратима, свака кућа и свака улица изгледају управо онако како су изгледале и крајем 19. века.

Јелец, Липецка Област

Јелец је посебно богат културним споменицима у односу на скромну површину коју заузима: на нешто више од 65 квадратних километара налази се 226 објеката од изузетног културног значаја, укључујући и 90 споменика од регионалног и федералног значаја. Његов историјски део поред многих споменика краси изузетно очуван стари изглед града. Тачан број цркава открива податак да се Јелец назива градом са тридесет три цркве.

Међу њима се посебно издваја јелецка Саборна црква Вазнесења Господњег која је уједно и седиште епархије. Изграђена је у руско-византијском стилу а њена висина са крстом износи 74 метра.

Свакога ко је упознао знаменитости Москве јелецка Вазнесењска црква ће одмах подсетити на московски храм Христа Спаситеља, а разлог за то јесте да их је осмислио исти човек – Константин Тон, архитекта који је изградио и Велики кремаљски дворац и Оружејну палату. Средства за изградњу Вазнесењске цркве прикупљана су 75 година по најбогатијим градовима Русије.

Крајњи поседи средњовековне Русије

Долина реке Сосне, која протиче поред Вазнесењске цркве, у 14. веку се сматрала крајем Русије. Иза ње се простирало тзв. Дивље поље – стари назив за све степске области којима су владали номади. Сви који су нападали Москву и Твер са тоболцима пуним стрела – Кумани, Монголи, Кримски Татари – најпре су спаљивали Јелец. Зато је тај град у својој дугој историји много пута изнова обнављан.

Преко пута Вазнесењске цркве је Црвени трг. Мало даље је Спаска кула чији часовник обележава сваки навршен час.

Две најважније улице старог дела града су Улица мира (Торгова пре Октобарске револуције), једним делом пешачка зона, и Улица комунаров (комунаца). Улица мира постоји преко 400 година. Данас је њен средишњи део као најуже градско језгро затворен за саобраћај и посебно уређен за све који воле да шетају. Уколико се, међутим, неко умори од шетње, може да се провоза кочијама. Ова улица је пуна лепих старих дрвених кућа и трговачких домова са радњама које даље смењују нешто новије зграде.

Доручак и ручак

Дан се може започети лепим доручком (за око 4 и по евра) у кафеу „Џем“ који се налази недалеко од центра града. Тамо припремају „варенике“ (ташке) са надевом од кромпира или од вишања по посебном рецепту, који су једно од омиљених јела мештана. То је узгред и једино место у граду где постоји WiFi.

Јелец има само два ресторана „_serbianBeginIgnore_Олень_serbianEndIgnore_“ („Јелен“) у улици Свердлова и „_serbianBeginIgnore_Елец_serbianEndIgnore_“ („Јелец“) у Улици комунаров, и у оба може фино да се једе за око 7 евра. Нерадним данима су препуни, али увек може да се нађе слободан сто. Обавезно треба пробати јелецку окрошку са белим ражаним квасом. Јелец је иначе један од ретких руских градова где се припрема бели ражани квас. Његов рецепт је толико сложен да у граду има свега неколико староседелаца који га знају. Као аперитив биће вам понуђен ликер од рена из локалне дестилерије. Његова добра особина је то да нема мамурлука. А уз чај одлично иде пастила (воћни желе) од антоновских јабука, за који се сматра да је рецепт осмислила бака Ивана Буњина.

Места која обавезно треба обићи

Једна од традиција овог града је и производња пива: још од 1875. на Литејној улици недалеко од Коњског моста ради Јелецка пивара. У близини пиваре обично летом јелечани поседају за столове на обали и уживају у погледу на реку Сосну и источни део града, и пију разне врсте пива уз слану закуску попут димљеног сома. Увек влада добро расположење, сви су опуштени, али и врло пристојни, тако да многи долазе и са децом.

Посета завичајном (етнографском) музеју сматра се једном од главних градских атракција. Поред разних етнографских предмета из домаћинства и покућства из 19. века, тамо се чувају и поједини предмети из Великог отаџбинског (Другог светског) рата као што су молотовљеви коктели предвиђени за уништавање непријатељских тенкова.

Још једно место које свакако треба видети је национални парк „_serbianBeginIgnore_Воргольские скалы_serbianEndIgnore_“ („Ворголске стене“) који је ушао у Гинисову књигу рекорда као најмањи резерват на свету. Такси до тамо и назад је око 15 евра. На његовој територији је сачуван посед јелецког трговца Ивана Афанасијевича Талдикина. Поред господског дома, оронулих фонтана и језера са лабудовима још увек стоји стара воденица из далеке 1867.

Иван Буњин

Становници Јелеца су свом знаменитом писцу Буњину у част посветили 3 споменика. Први од њих је школа бр. 1, некадашња гимназија у којој се он школовао (Совјетска улица 121). У школи постоји стална поставка посвећена писцу. Друга два споменика налазе се у градским парковима: достојанствена фигура писца у зрелим годинама у паркићу у Улици Свердлова и Буњин гимназијалац у великом градском парку, у којем је сачувана и фонтана из времена док је Буњин похађао гимназију. Буњин је у јелецким пејзажима и уопште у животу у Јелецком округу видео суштину свега што чини носталгију руског живота.

Сувенири

Јелец је чувен по чипкарству и по својим дивним чипкама. Тамошња традиција ткања белог памучног или ланеног конца качкањем стара је један и по век. Пре Револуције је у читавом округу чак 40.000 жена израђивало чипку за продају. У то време су коришћене само природне боје: плава је добијана од различка, а жута од гороцвета. Ручно рађени столњак средње величине данас тамо може да се купи за око 200 евра.

Росијскаја газета. Сва права задржана.