Огњеним џиновима у походе

У свој разноврсности и богатству руских пејзажа посебно место заузима далека и тешко приступачна Камчатка, област активних вулкана. То је једно до ретких места на свету где се релативно често може посматрати ерупција вулкана и осетити врео дах земље, често смртоносан за све живо.

Фотографије: Иван Дементијевски.

Овамо смо допутовали на снимање филма о преживљавању у дивљини. Град Петропавловск Камчатски дочекао нас је са кишом. Временска разлика у односу на Москву је осам часова, тако да наша тела још увек спавају, а треба набавити све што је потребно за одлазак у планине. „Најважније је да издржите будни до вечери и да онда покушате да заспите“, посаветовао нас је наш водич. „За неколико дана ћете се навићи. Важно је и да са собом понесете сигналне бакље, у случају да наиђете на медведа. Ни у ком случају немојте бежати од њега, јер то вас неће спасти!..“ Киша је предвече престала да пада и почео је да дува благ ветар, који је донекле растерао маглу. Пред сам залазак сунца у даљини су се могли назрети обриси вулкана. Тек тада смо постали свесни да се налазимо у земљи вулкана на самој ивици света. Дугогодишњи сан се остварио!

Вулкани Мунтовски и Горели

Пре упознавања са вулканима, морамо провести неколико сати труцкајући се по разрованом шљунковитом путу, који најпре вијуга низ реку, а два сата касније се успиње на планински превој. Са висине превоја по ведром времену се отвара величанствен поглед на Виључински вулкан. Пут се затим стрмо спушта у долину, а одатле већ сасвим мало остаје до вулкана Мунтовски и Горели.

Вулкан Мунтовски је познат по можда најграндиознијим пољима фумарола (отвора на земљи кроз које избијају вулканска пара и гасови) на свету. Овај незабораван и величанствен призор треба видети својим очима! Чак и ако небо покривају густи облаци и спрема се пљусак, огрните кабаницу и крените кроз блато и снег, који се овде местимично задржава током целе године. Нећете зажалити!

Једва приметна стаза нас води по обронцима вулкана. После краткотрајног благог успона уз кањон, већ се осећа специфичан мирис, који веома подсећа на покварена јаја. То ветар у траговима до нас доноси отровни сумпор-диоксид, који избија из дубине Земљине утробе. Последњих 50 метара стрмог успона и наилазимо на прво поље фумарола. Призор пред нама, без претеривања, подсећа на сам пакао!

Под ногама клокоћу мали гејзири, из огромних кратера ту и тамо шиштећи избија врела пара. Ветар промењивог правца повремено на нас наноси густе облаке отровних испарења. У таквом облаку од гасова није могуће дисати, осим можда кроз неку тканину. Ми за то користимо своје капе, јер нисмо понели заштитне маске, које се обично користе. Ако се нађете у великом отровном облаку, из којег вам треба много времена да се извучете, постоји опасност од гушења. Тако да треба пажљиво пратити кретање ветра и испарења која се наоколо сакупљају. Уопште узев, шетња преко поља фумарола је, у најмању руку, опасна. Треба бити максимално опрезан, јер, ако се саплетете, буквално можете доспети у пакао, то јест, пардон, под земљу. Тим пре што су се такве ствари већ дешавале.

После сваке зиме поља фумарола на Мунтовском вулкану изгледају сасвим другачије. Када сам дошао годину дана касније, нисам препознао ово место. Некуда су нестале егзотичне маске планинских духова, из чијих је очних дупљи и чељусти шиштећи избијала пара. И чак ми се учинило да гаса који излази из земље има мање. Појавила су се, међутим, велика језера у којима је клокотала узаврела густа течност. Дешава се да тамо где сте се једне године безбедно шетали, већ следеће године на вас вреба смртна опасност.

После посете Мунтовском вулкану, успон на вулкан Горели најпре нам се учинио као мирна, безбрижна шетња. Прозрачан, свеж ваздух и сунчано време су нас окрепили. Када смо стигли до ивице кратера, угледали смо доле језеро по којем плове комади леда. Ово дивно језеро налази се одмах поред свог брата, језера киселе воде, од којег га дели само низак насип.

Због фотографског експеримента на врх вулкана смо се попели тек предвече, надајући се да ћемо направити неколико снимака вулкана при заласку сунца. Међутим, када је хладна магла почела да се спушта у ужарени кратер, отуда је шиштећи покуљала огромна количина отровних испарења и ми смо морали брзо да се повучемо са тог места.

Кључевски вулкан и рејон вулкана Толбачик

Крајем 1960-их СССР се бавио освајањем космоса и један од важних циљева био је лет на Месец. При томе је планирано не само слетање на Месечеву површину, него и различита истраживања, за која је било потребно израдити лунарни модул. После дугог размишљања, научници и истраживачи су закључили да особине површине Месеца у великој мери наликују на вулкански терен и окренули су се Камчатки. Под велом најстроже тајне 1969. и 1970. у рејону вулкана Толбачик су спроведена различита тестирања технике која је касније коришћена на Месецу.

Фотографије: Иван Дементијевски.

А 1975. у истом рејону је дошло до Велике ерупције Толбачика. Била је то ерупција хавајског типа, код које се лава излива постепено, релативно мирно, у мањим количинама кроз пукотине на земљи. Током скоро годину дана у овом рејону је владао прави пакао. Замислите само: ужарене бомбе су избациване до два километра далеко, а брзина којом су куљали гасови понекад је била већа од брзине звука! Стуб од гасова и пепела достигао је висину 5-6 km, a облак пепела се пружао на даљини до 1000 km. На површини од преко 400 квадратних километара сасвим је уништен биљни свет, и тек данас се на овом терену местимично појављује прво ниско растиње.

Како стићи до Камчатке

До Камчатке је најлакше стићи ваздушним путем. Од Москве авионом се путује око 9 сати. Можете стићи и преко воде, на пример са Сахалина или из Владивостока, али то би вам одузело сувише времена. На Камчатку не можете стићи возом. На путу између Магаданске Области и Камчатке налазе се, наиме, огромна планинска пространства, кроз која је веома тешко пробити железничку пругу.

Када је наш џип, већ по мраку, изашао из шуме на пољану и могли смо на позадини црног неба да видимо огњену купу, било нам је јасно да ћемо све време које имамо на располагању провести у подножју Кључевског вулкана. Није нас бринуло што ћемо због тога морати да променимо пут који смо планирали. Ова ћутљива ватрена планина приковала је сву нашу пажњу и упорно нас је опседала само једна мисао: како да јој се што више приближимо. Ујутро, пошто смо прегледали пут, установили смо да неколико километара даље, много ближе вулканима, постоји добро место за шаторе поред малог језера. Тамо смо морали да се пребацимо сопственим снагама.

Оног дана када смо се улогорили, негде после ручка, Кључевски вулкан је почео да тутњи, понекад тако учестало да се чинило као да се негде у близини одржавају војне вежбе. Убрзо је наше шаторе, чиније, шоље и виљушке покрио танак слој пепела. Пепео је продирао свуда, пунио очи, шкрипао међу зубима, доспевао у храну... А када се у небо подигао огромни бели стуб, помислили смо да пред нашим очима почиње нова фаза ерупције. Тек нешто касније нам је постало јасно да је поток лаве доспео до ледника.

Мртва шума

Буквално са друге стране Толбачика, не тако далако од места где смо се улогорили, налази се мртва шума. То су остаци оне шуме која је страдала за време Велике ерупције Толбачика.

То је јединствено и језиво место, посебно ако га посетите по облачном и тмурном времену. Негде успут наићи ћете на репни део хеликоптера који се ту срушио. Кажу да овде слој пепела достиже 7 метара и да ће проћи много времена пре него што се поново појави биљни свет. Мртву шуму чине врхови дрвећа које је до пола покривени пепелом.

Росијскаја газета. Сва права задржана.