Стаљинов Сочи

Стаљинова веранда у резиденцији „Зелени гај“. Извор: Lori / Legion Media.

Стаљинова веранда у резиденцији „Зелени гај“. Извор: Lori / Legion Media.

Историја Сочија је нераскидиво повезана са именом совјетског лидера Јосифа Стаљина. Управо је он уочио сав потенцијал црноморског приморја Кавказа и по његовом налогу Сочи је од провинцијског градића постао најпосећенија бања и морско одмаралиште за целу државу - социјалистички рај за радни народ Совјетског Савеза.

Све је почело 1920-их, када се совјетски вођа први пут окупао у води бање Мацесте. Пошто је већ после прве купке осетио олакшање, Стаљин, који је патио од реуматизма, одлучио је да Сочи посећује сваке године ради одмора и лечења.

Сочи, Црно море

Стаљин је 1934. наложио да за изградњу инфраструктуре у Сочију буде издвојено преко милијарду рубаља, што је за оно време била астрономска сума. Кроз бањско насеље је изграђена широка главна улица, која је добила име Проспект Стаљина (данас се зове Курортни проспект). Уведен је водовод, подигнути су паркови, почела је изградња великог броја стационара и, наравно, модернизација бање у Мацести, коју је генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза посебно ценио због лековитих својстава сумпорне воде.

Резиденција совјетског вође

Стаљинова резиденција „Зелени гај“. Извор: Lori / Legion Media.

Када је долазио у Сочи, Стаљин је са породицом у прво време одседао на имању „Михајловско“. Кућа се налазила на планинском масиву између клисуре реке Мацесте и Агурских водопада. Касније је на територији овог имања, на надморској висини од 50 метара, за совјетског вођу изграђена посебна „дача“ (традиционална руска викендица) под именом „Зелени гај“ („_serbianBeginIgnore_Зеленая роща_serbianEndIgnore_“). Она је сачувана до данас и функционише као музеј и мали хотел у оквиру савременог комплекса бањског одмаралишта „Зелени гај“.

Сочи и црноморска ривијера. Карта: Наталија Михајленко.

Резиденцију генералног секретара пројектовао је совјетски архитекта Мирон Мержанов. Својим пројектом он је желео да задовољи све могуће жеље и прохтеве совјетског лидера. Како би се омогућио стални доток свежег ваздуха, „дача“ је постављена тако да са свих страна буде изложена морским и планинским ветровима. Стаљинове просторије су се налазиле у одвојеном здању, јер је он захтевао тишину и мир. У суседној згради је боравила послуга, ту се налазила и кухиња, далеко од прозора Јосифа Висарионовича. Он, наиме, није подносио мирисе који се шире приликом припремања хране и звецкање посуђа.

Степеници који воде на први спрат су веома ниски и за већину људи незгодни, али су Стаљину веома одговарали. Због реуматизма он је радије корачао ситним корацима. Чак су и ограде на балконима ниже него што је то уобичајено, како би вођа могао да се ослони и што пријатније посматра шта се дешава напољу. Према различитим изворима, генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза био је висок око 165 cm.

За браве на собама у Стаљиновој резиденцији Мержанов је чак осмислио посебне кључаонице, како нико од послуге не би могао кришом да посматра или прислушкује совјетског вођу.

Фасада је била смарагдно зелене боје, што је чинило да се кућа утопи у околно зеленило. Овај изглед је задржан и до данас. Познато је да је Стаљин нарочиту пажњу поклањао предодвраћању атентата, а ова кућа је у зеленилу планинских предела била тешко уочљива. Уопште узев, у Сочију су биле предузете максималне мере обезбеђења совјетског вође. У своју јужну резиденцију обично је долазио сопственим возом. Железничком пругом је у пуној брзини истовремено путовало неколико композиција са бројем 1. У једној од њих се налазио генерални секретар, а у осталим су били чланови његовог обезбеђења. У самој „дачи“ у Сочију увек су га чувала три прстена обезбеђења. И чак је и тапацирани намештај био израђен по посебној поруџбини и пуњен коњском длаком, како би задржао метак у случају да то буде потребно.

Ривијера и Гагри

Обала у околини Гагре. Извор: Lori / Legion Media.

Два догађаја у Сочију су тумачена као покушаји атентата на Стаљина. Један од њих се догодио у ноћи између 25. и 26. августа 1931, док се аутомобил марке „Бјуик“, у којем су били Стаљин и Ворошилов, кретао по Ривијерском мосту (мост над реком Сочи који повезује Дрворед платана и парк „Ривијера“). Службени аутомобил се сударио са камионом, на који је обезбеђење одмах отворило ватру. Возач камиона је побегао, али се касније испоставило да је био пијан и да није имао намеру да убије совјетског вођу. Други случај се догодио месец дана касније, док се Стаљин глисером возио по мору. На глисер су испаљени меци са обале у рејону града Гагри, недалеко од Сочија. Стаљина је од метака заштитио његов телохранитељ, али то није било потребно, јер су меци прошли мимо и нико није био повређен. Касније се испоставило да гранична караула није била обавештена да ће туда проћи Стаљинов глисер и да је зато командир карауле у ваздух испалио три хица упозорења.

До тог времена, 1930-их, Сочи је већ постао много више чак и од најважније бање Совјетског Савеза. Ту су се доносиле важне одлуке, од којих је зависила судбина милиона људи. Према неким верзијама, управо се овде налазио Стаљин 22. јуна 1941, када је нацистичка Немачка напала СССР, а не у Москви, како гласи званична верзија.

За време рата у вили „Зелени гај“ у Сочију живела је Стаљинова породица. Сам генерални секретар се у своју главну јужну резиденцију вратио тек 1945, када су широм земље одјекнуле победничке салве. Здравствено стање Јосифа Висарионовича се погоршало. После можданог удара Стаљина су истовремено лечила три лекара. Поново је посећивао бању у Мацести, боравио на свежем ваздуху Сочија, шетао по сеновитим алејама у резиденцији. Увече би Стаљин у сали за пројекције гледао црно-беле филмове „Волга, Волга“ и Чарлија Чаплина. Сам је садио дрвеће на имању и радовао се када су лимунови и мандарине доносили плод.

„Рајска“ одмаралишта 

Дендраријум у Сочију. Извор: Lori / Legion Media.

Стаљин је био веома забринут због тога што је локално становништво масовно оболевало од маларије. По његовом наређењу у Сочију су зато у великом броју посађени еукалиптуси, чији мирис одбија комарце преносиоце маларије. Свуда су са новим ентузијазмом грађени паркови, скверови и формиране цветне леје. Бањски стационари у Сочију, који су за време рата коришћени као болнице за лечење рањеника, поново су постали бањска лечилишта. Међу њима су били и стационари „Ворошилов“, „Орџоникидзе“, „Фрунзе“, „Правда“ и „Металург“. Све ове монументалне грађевине, које су се сачувале до наших дана и које подсећају на раскошне дворце са стубовима и осликаним сводовима, изграђене су по Стаљиновом наређењу. Он је сматрао да совјетски грађанин треба да се одмара и прикупља снагу у „рајским условима“, како би после одмора на мору могао ударнички да се посвети послу.

После рата Стаљин је у Сочију проводио више времена него раније, од августа до септембра сваке године. Како државнички послови не би трпели, у тамошњу резиденцију су му долазили совјетски руководиоци из Москве. Тако је 1948. Сочи постао самостални административни центар под директном републичком управом Руске СФСР, а не под управом Краснодарског Краја. Комуналне службе су улицу Проспект Стаљина прале три пута дневно. Било је забрањено да по овој, главној улици у Сочију аутомобили возе са блатњавим точковима, а ако би нека жена изашла на главну улицу у кућној хаљини, могла је очекивати да буде исељена из града.

Бања Мацеста. Извор: Lori / Legion Media.

Не постоје поуздани подаци о томе где се тачно Стаљин шетао по Сочију, јер се по граду кретао тајно. Историја бележи само једну јавну посету, када је генерални секретар посетио стационар „Кавкаска Ривијера“ на обали мора у самом центру Сочија. Неочекивано за госте и особље 18. септембра 1947. пред главним здањем стационара се зауставила лимузина ЗИС-110. Из аутомобила је изашао Јосиф Висарионович и упутио се у кафе. Распитао се код гостију каква је храна у стационару и да ли им се свиђа одмор у Сочију. Деца која су вођу окружила са свих страна добила су од њега чоколадне бомбоне.

Бања Мацеста

Млади совјетски архитекта Мирон Мержанов за Стаљина је изградио и посебну резиденцију на територији бање Мацесте, коју је совјетски вођа посећивао због сумпорних купки. Ни изглед ни намена овог здања до данас се нису променили. Оно је намењено само најугледнијим гостима. На лековите куре овамо долазе руски државници, познати светски политичари и културни посленици.

Тврђава на планини Ахун. Извор: Lori / Legion Media.

Планина Ахун своју популарност такође дугује Стаљину. Управо по његовој наредби за рекордна 102 дана изграђено је 11 километара пута до врха планине. Трасу су градили затвореници, којима је Стаљин обећао слободу ако за 100 дана посао буде завршен. Неки кажу да су, пошто је пут отворен, сви затвореници заиста ослобођени, док други причају да су стрељани, јер нису испоштовали рок. Стаљин је лично одобрио и пројекат куле осматрачнице од белог камена, која је подигнута на врху планине Ахун. Од истог природног материјала направљене су и сенице на путу до осматрачнице. Прича се да је Стаљин у пратњи бројног обезбеђења често напуштао своју резиденцију „Зелени гај“ и пешице се успињао на Ахун. Тамо где се заустављао да предахне, касније су подигнуте камене сенице.

Росијскаја газета. Сва права задржана.