Земља блиставих челичних оштрица

У стара времена Дагестан су називали „ковачницом оружја“ Кавказа. Примерци хладног и ватреног оружја дагестанских мајстора су права уметничка ремек-дела. Њихово оружје је неодвојиви део националне ношње, користи се у традиционалном кавкаском плесу, а кавкаски горштаци се од њега никада не одвајају. Нажалост, модели старог оружја до данас се нису сачували у већем броју.

Дагестанско оружје данас има више декоративни карактер него некада, па мајстори више пажње поклањају техникама украшавања. Фотографије: Иван Дементијевски.

Дагестански оружари су од давнина били чувени по својим производима намењеним ратовању. Како и не би, када су у ову земљу долазиле и кроз њу пролазиле многе војске. Био је чак изграђен, а и до данас постоји, систем кула, између којих се у низу брзо преносила вест: „Дошли су нам гости!“. И док се непријатељ приближавао некој великој насеобини, жене и деца су могли да се склоне у планине, а нападаче би дочекивала наоружана народна војска и ратничка дружина. Оружје је овде увек било цењено и то не само као средство за самоодбрану, заштиту или напад, него и као знак мушкости.

Дагестански орнаменти

Висок квалитет израде и разноврсност и сложеност дагестанских орнамената свако оружје претварају у право уметничко дело. Издваја се неколико врста орнамената. Једна од најпознатијих композиција је „тута“ (грана, дрво). То је симетрична шара која се сматра најсложенијим типом орнамента. Друга врста композиције је „мархариј“ (честар). Овај орнамент није симетричан, нема почетак и крај, и може да се развија у сваком правцу. „Мархариј“ зато може да испуни површину било ког облика.

Са овим композицијама често се комбинује „тамга“. Она представља велики медаљон затворених контура, чија је унутрашњост испуњена ситним завијуцима, цвастима, листићима и елементима „туте“ и „мархарија“. Значајно место заузимају и орнаменти „животињског стила“, који води порекло из средњовековне уметности Дагестана. Најчешће се приказују фигуре птица, коња, змија и паса. Псећом или коњском главом често се завршава и балчак дагестанских сабљи.

Руска реч

Оружје је неодвојиви део националне ношње Дагестана. Кавкаски горштаци се од њега нису одвајали, изузетно су га поштовали и нису штедели средства на његово украшавање.

Како стићи до Дагестана

Лет од Москве до Махачкале траје нешто дуже од два сата. Са аеродрома полази велики број таксија, који вас могу довести право до траженог села. Ако желите, можете најпре одсести у граду, а затим обичним или линијским таксијем наставити путовање по републици. Овај облик саобраћаја је веома развијен у Дагестану. Линијски такси овде, за разлику од Москве, из Махачкале вози и до дестинација удаљених неколико сати вожње. На тај начин можете обићи већи део Дагестана. Ако намеравате да посетите ову руску републику, саветујемо вам да путовање планирате за крај лета или почетак јесени, када врућине попусте и када у овим крајевима почне да дозрева разноврсно воће.

Због посебне улоге коју је оружје играло у животу горштака, умеће његове израде и украшавања у Дагестану је било на посебној цени.

Нажалост, модели старог оружја до данас се нису сачували у већем броју, како због лоших услова чувања, тако и због тога што је исто оружје коришћено кроз више генерација, па је у условима недостатка материјала од старог оружја често прављено ново. Највећи део оружја које је дошло до нас (пушке и пиштољи, сабље и кинџали) потиче из периода од друге половине 18. века до 20. века.

Сматра се да је најраспрострањеније хладно оружје на Кавказу кинџал. Он се користио и као оружје, и као предмет за свакодневну употребу, за различите послове у домаћинству, као што су сечење сувог грања, клање стоке или послови у пољу. Кинџал је био обавезан реквизит и приликом прослава и свадби, а користи се и у традиционалном кавкаском плесу. У Дагестану мушкарци су, почев од адолесцентног доба, кинџал стално носили уза се. Зато се у другој половини 19. века производило много више кинџала него других врста хладног оружја.

У стара времена Дагестан су називали „ковачницом оружја“ Кавказа. Многе насеобине у Дагестану бавиле су се израдом оружја. Неке занатлије су се специјализовале за израду хладног оружја, а друге за израду ватреног. У неким аулима (аул – сеоско насеље на Кавказу и у Централној Азији) производило се и хладно и ватрено оружје, све у зависности од самих мајстора. Неки аули су били толико познати по производњи квалитетног оружја да се њихова слава ширила далеко изван граница Дагестана. Најбољи мајстори су одлазили да раде у другим градовима по читавом Кавказу.

Планина Аул Акуша, део Кавказа. Извор: Alamy / Legion Media.

Та времена су одавно прошла, али у Дагестану вешти мајстори се и дан данас баве производњом оружја. И с обзиром да оно данас има више декоративни карактер него некада, мајстори више пажње поклањају техникама украшавања. Не може се рећи да у Дагестану постоји један центар, неко место на којем се оружје највише производи. Пре би се могло рећи да се овим занатом баве поједини мајстори широм републике, у својим кућама и радионицама. Обично мајстори имају шегрте, или синове, који усвајају тајне заната или, пак, што је много ређе, овим занатом почиње да се бави и неки придошлица.

Ако се данашње стање упореди са прошлим вековима, можемо свакако рећи да се много тога изменило. Сабље се више не користе у борби, а и културне одлике народа су се знатно промениле. Оружје ове врсте данас је уникатна роба, која се обично наручује и израђује у једном примерку и, мада му је сечиво оштро као и некада, оно има пре свега декоративну намену. Поред тога, неки мајстори су се прочули не само у Дагестану, него и широм Русије. Они учествују на различитим изложбама и људи њих и њихове производе могу упознати на некој манифестацији у Москви или Санкт Петербургу, а тек затим, по унапред склопљеном договору, допутовати код њих у госте. Становници Дагестана су изузетно гостољубиви и нема сумње да ћете се, када их посетите, задржати дуже него што сте планирали, како бисте испијајући чај уживали у занимљивим причама из света блиставих челичних оштрица.

Росијскаја газета. Сва права задржана.