Авети прошлости: Седам језивих места у Русији на којима је време стало

1. „Пут костију“ у Сибиру

Данас напуштен пут од Магадана до Јакутска, који су изградили затвореници ГУЛАГ-а, назива се „Пут костију“. Пут је грађен у суровим логорским условима, често по екстремно ниским температурама, услед чега је страдало десет хиљада људи. Пут се не користи откако су мостови, изграђени још 1930-их, почели да се руше. Инлаг (Индигирски васпитно-радни логор) је један од најмање познатих логора система ГУЛАГ.

2. Гробље бродова на Северном леденом океану

Териберка је мало насеље на северној обали Колског полуострва, на крајњем северозападу Русије. Основано у првој половини 17. века као сезонско станиште риболоваца, насеље је убрзо стекло статус великог риболовачког центра. Са појавом великих теретних бродова 1960-их рибарење у Териберки је почело да замире. У насељу није постојао пункт за регистрацију одлазака и долазака рибарских бродова, због чега су риболовци били принуђени да одлазе у најближи град, Мурманск. Данас је највећа знаменитост овог насеља гробље бродова на обали Баренцовог мора (део Северног леденог океана).

3. Мртва шума на Камчатки

4. „Конзервирано“ насеље на архипелагу Шпицберген

Насеље Пирамида, које се налази на архипелагу Шпицберген [норвешки арктички архипелаг који захваљујући уговору из 1920. користи и Русија - прим. ур.] на географској ширини централног Гренланда, основано је поред најсевернијег рудника на свету из којег се вадио угаљ. Одредница „најсевернији“ овде је примењива готово на све - од „најсевернијег споменика Лењину“ (на слици) до „најсевернијег базена на свету“. У време највећег привредног напретка СССР-а у Пирамиду је донесено неколико тона земље црнице. При томе је било забрањено ходати по травњаку који је растао на „руској земљи“. Осим ове необичне забране, на архипелагу важи и закон који забрањује умирање на његовој територији. Чак и у случају да човек умре на острву, биће сахрањен на континенту, јер се у условима вечитог леда тело после сахрањивања не распада и привлачи пажњу белих медведа и других грабљивица.

Насеље Пирамида је затворено и напуштено 1998, када је обустављена експлоатација угља.

5. Прстен напуштених градова иза поларника

Град Воркута, који се налази у зони вечитог снега и леда, средином 20. века је био познат као центар највећег логора ГУЛАГ-а све до 1980-их. Међутим, град је при оснивању имао другачију намену. Радничко насеље Воркута основали су геолози на месту налазишта каменог угља. И данас је окружено читавим низом приградских насеља (она се налазе поред рударских окана са укупно 130 хиљада становника). Ова насеља чине Воркутински прстен. Затворена маршрута полупречника 50 km обухвата 7 градова и пролази кроз Воркуту. Данас је због затварања предузећа за експлоатацију угља од 13 рударских окана остало их је само пет, а од седам насеља само у два још увек живе људи. Опустела насеља су постала аветињски градови, „замрзнути“ усред снегом покривене тундре.

6. „Кужно утврђење“ у центру Санкт Петербурга

Подигнуто као грађевина са одбрамбеном наменом на вештачком острву у центру Финског залива, утврђење „Император Александар I“ (названо по брату Николаја I) никада није учествовало у борбеним дејствима. Почетком 20. века, за време избијања треће пандемије куге у Европи, у њему је отворена лабораторија за производњу вакцина против куге. Делотворност вакцина проверавана је на коњима, због чега је у утврђењу изграђен лифт за подизање животиња у лабораторију, у коњушнице је уведено парно грејање, а за кремацију коњских лешева изграђена је пећ. Упркос строгој контроли, на територији утврђења два пута је избила куга. Данас се до „Кужног утврђења“ организују екскурзије, а планирано је да у скорој будућности овде буде отворен забавни парк.

7. Трансполарна магистрала

Изградња железничке пруге дуж поларног круга по маршрути Салехард-Игарка је био део грандиозног плана Јосифа Стаљина да изгради пандан Транссибирској магистрали и да споји запад са крајњим истоком земље, али на Крајњем Северу. Упркос суровим природним условима (мочварни терен, хладноћа до -50 степени Целзијусa, недостатак путева) водила се интензивна градња. Затвореници су годишње постављали до 100 km пруге. За разлику од других великих грађевинских подухвата совјетског времена, Трансполарна магистрала никада није заживела. Иако је делимично уклоњена, дуж маршруте се још увек наилази на готово недирнуте бараке, куће, железничке станице и зарђале локомотиве. Данас у граду Салехард постоји музеј посвећен изградњи Трансполарне магистрале.

Росијскаја газета. Сва права задржана.