Дудинка, најсевернији град Крајњег Севера

Дудинка је најсевернији град Евроазије. Основана је у 17. веку. Статус града стекла је 1951, свој савремени изглед добила је 1960-их.

Дудинка је најсевернији град Евроазије. Основана је у 17. веку. Статус града стекла је 1951, свој савремени изглед добила је 1960-их.

Полуострово Тајмир је најсевернији део Сибира, копнене Русије и евроазијског континента. Тамо, усред неме и промрзле тундре која подсећа на пусто дно океана, налази се најсевернији град руског Крајњег Севера, Дудинка, коју је норвешки путописац Фритјоф Нансен почетком 20. века назвао „северном Москвом“.

Није тачно да зими не треба путовати по Сибиру. Полуострво Тајмир, чије обале запљускују Јенисејски залив Карског мора и Хатангајски залив Лаптевског мора, јединствена је територија, коју треба „осетити на својој кожи“, како на -30°C у новембру (или -55°C нешто касније), тако и на +30°C у јулу.

12 призора са Тајмира. Национални симболи староседелачких етничких група данас продиру у свакодневицу и културну средину Дудинке, повећавајући њену привлачност за туристе. Фотографије: Ана Груздева, Center of Folk Arts Archives.

Свет тундре

Полуострово Тајмир је најсевернији део евроазијског континента. Пут од аеродрома „Аликељ“ до Дудинке води преко неме и промрзле тундре, која подсећа на пусто дно океана. Дуж асфалта покривеног слојем снега пружају се бесконачни далеководи, ту и тамо расту ариши, а под зрацима поларног подневног сунца тек почиње да се назире хоризонт као граница између неба и снега у бледоплавој даљини.

Температура ваздуха је -30°C, што је уобичајено за Тајмир. Међутим, осим атмосферског притиска и правца ветра, у области иза поларника обично се говори и о субјективном осећају температуре. Наиме, ниска температура у комбинацији са северним ветром даје знатно другачији субјективни осећај, који се може израчунати помоћу посебног индекса ветра (тзв. „чили фактор“), и често према осећају и ефекту на људе снижава температуру и за 10 додатних степени.

Оснивање града Дудинке везано је за освајање и колонизацију овог северног дела Сибира. Средином 17. века центар Тајмира и суседних територија био је град Мангазеја, први руски град у области иза поларника. Из овог града су у пратњи одреда стрелаца (елитних јединица војске тог времена) зимска станишта недавно освојених северних племена обилазили убирачи пореза (који се у овим крајевима називао „јасак“). Управо тако је 1667. настало тзв. „јасачко зимско станиште Дудино“, које је основао командир одреда стрелаца Иван Сорокин. У 18. и 19. веку ово зимско насеље постало је база за претовар терета и полазна тачка тзв. хантагајског или руског друма, којим се преко тундре превозила руска роба.

Дудинка је најсевернија међународна поморска лука у Русији. Фотографија: Ана Груздева, Center of Folk Arts Archives.

Из града Дудинке, који се налази на десној обали Јенисеја, полазиле су и многе истраживачке експедиције. У 18. веку у зимском насељу су се зауставили учесници Велике северне експедиције: Харитон Лаптјев, Семјон Чељускин и Фјодор Мињин. Све до почетка 20. века Дудинка је била нека врста зимског насеља или малог северног села „са педесетак дрвених кућа“. Али и данас, када је то велики (према мерилима севера Сибира) индустријски град и лука, можете га обићи за неколико сати. А када је време посебно „оштро“, кроз њега можете пројурити за сат времена.

„Град у којем срца проналазе луку“

„Волим те, Света!“. Ова изјава једној Светлани исписана је зеленом бојом на четвороспратници и готово се и не види од смета снега; очигледно је то била летња љубав. Упозорење истакнуто метар више црвеним словима гласи: „Пажња, леденице!“.

У граду се због велике хладноће нису сачувале дрвене историјске грађевине из прошлих векова. Дудинка, која је статус града стекла тек 1951, свој савремени изглед добила је 1960-их, када су се на смрзнутој земљи појавиле прве троспратнице уздигнуте од земље помоћу греда, а у периоду од 1970-их до 1990-их појавили су се и рејони осмоспратница. Због екстремне хладноће зими (следеће недеље овде се прогнозира -55°C и хладан ветар), инфраструктурне мреже су, као и у многим северним градовима, постављене на површини земље; као огромне сребрне змије, оне су пружају кроз читав град, извирујући из снежних сметова.

У овим областима поларни дан и поларна ноћ стварају необичне светлосне ефекте, а код људи изазивају синдром „поларног“ оптерећења, који се испољава кроз поспаност, лако замарање и нерасположење. У граду Дудинка су 1990-их, према програму за борбу против депресије, неугледне стамбене зграде обојене у јарке боје: плаву, ружичасту, зелену и жуту. Временом, шаренило боја је избледело на јарком јулском сунцу.

Строги Лењин у центру града, прикладно обучен у крзнени капут, стоји на -50 степени. Фотографија: Ана Груздева, Center of Folk Arts Archives.
Како доћи

Пут од централне Русије до Дудинке није ни краткотрајан ни јефтин. Град има свој аеродром, али са њега полазе само ретки летови до насеља Тајмирског рејона. Најбрже и најудобније ћете провести путовање ако авионом долетите до аеродрома „Аликељ“ код Нориљска, а затим се таксијем довезете до града. Удаљеност коју треба прећи је 65 km кроз тундру, а цена таксија је од 1-1,5 до 4 хиљаде рубаља (20-80 евра), зависно од броја путника. Аеродром „Аликељ“ је летовима повезан са Москвом и другим великим градовима Русије. Због лоших временских услова може се десити да пут од „Аликеља“ до Дудунке буде затворен, а летови отказани. Будите пажљиви ако одлучите да се упутите у област иза поларника.

Он јуна до почетка октобра до Дудинке се може стићи и путничким бродовима из Краснојарска. Путовање траје око 3,5 дана. У пловном периоду све информације о пловидби по Јенисеју можете сазнати на сајту компаније „ПассажирРечТранс“. Возови до Дудинке не саобраћају.

Центар културног живота града није тешко пронаћи. Он се налази на углу Улице Матросова и Улице Островског, тамо где бљешти савремени забавни комплекс „Арктик“ са биоскопом, кафе-баром и другим радостима цивилизације.

Међутим, срце „града у којем срца проналазе луку“, како стоји на званичном сајту града Дудинке, је Совјетска улица која се пружа дуж Јенисеја. У њој се налази градски кеј и пристаништа за теретне и путничке бродове. Пристаниште теретних бродова је изграђено још 1936. у време освајања Северног морског пута и изградње Нориљског комбината за добијање никла и бронзе.

Данас је Дудинка најсевернија међународна поморска лука у Русији. Током целе године у овој луци терет се истоварује са бродова и баржи из Архангелска и Мурманска, који су обојени у црвено-наранџасте тонове, традиционално поларне боје. Лети је Дудинка речним путем повезана са Краснојарском и Диксоном, који лежи на самој обали Арктика.

Норвешки истраживач Фритјоф Нансен је још почетком 20. века Дудинку назвао „северна Москва – најважнија тачка читавог краја“. И био је у праву.

Мочварна малина са шећером

Аксиња Ивановна, огрнувши крзнени прслук, износи на сто замрзнуте плодове мочварне малине и боровнице, богато посуте шећером, и шоље са сликом белог медведа. Њена радионица „Мукустур“ препуна је разноврсних локалних сувенира. По полицама су уредно послагане изрезбарене фигуре од кљове мамута, наоколо леже украси од коже и перли, по зидовима висе крзна од вука и ждеравца (сродник куне), на поду су оригиналне традиционалне чизме од коже ирваса (које се називају „унте“) и кућне крзнене папуче.

Аксиња Ивановна је припадница долганског народа. То је једна од староседелачких етничких група које су се на Тајмиру појавиле пре него што су уз обале Јенисеја пристали руски бродови. Долгани, Ненци, Енци, Нганасени и Евенке су на полуострву живели пре економске експлоатације природних богатстава и освајања речних путева севера Сибира. У то време непостојање асфалтних путева и сурова клима омогућавали су да се у овим крајевима води само номадски живот.

У Дудинки је инфраструктурна мрежа, као и у многим другим северним градовима, постављена на површини земље. Фотографија: Ана Груздева, Center of Folk Arts Archives.

Ови јединствени народи и данас живе на северу Краснојарског Краја. Али, они заиста имају мали број припадника. Ненаца, који себе називају „ненеј ненец“ што значи „прави човек“, у Долгано-ненецком општинском рејону Тајмирског полуострва данас има само 3,5 хиљада. Долгани, народ који је настао мешањем Тунгуса, Јакута и Руса, нешто је бројнија етничка група са око 5,5 хиљада припадника. Нганасани, најстарија међу етничким групама на Тајмиру, ретко се срећу. У кругу иза поларника живи их само око осам стотина. Евенки је на огромној територији остало мање од три стотине, а Енаца само око двеста. Традиционални начин живота северних народа и узгој ирваса сачували су се на Тајмиру у насељима Волочанка, Носок, Тухард, Потапово и неким другим. Ако се вратимо у центар града, у Матросовој улици бр. 21 обавезно треба посетити „Дом народног стваралаштва“, чији је улаз направљен у облику чума (традиционална номадска северна кућа). Ту се налази галерија слика познатог тајмирског уметника Бориса Молчанова, који је стварао слике од грубе и фино обрађене коже ирваса, као и велика радња са сувенирима, у којој има и јефтиних привезака са сликом ирваса, као и разноврсних скупих фигура израђених од кљове мамута.

Где одсести

Најпопуларнији хотел у граду је „Поларна светлост“ (Улица Матросова 14, телефон +7 39191 5-80-80). Једнокреветна соба ту кошта 2-2,5 хиљаде рубаља, а делукс соба 4,5 хиљаде (непуних 100 евра). Ако унапред резервишете смештај, добићете 25% попуста. У хотелу вам је на располагању кафе-бар.

Јефтинији смештај наћи ћете у хотелу „Валентина“ (Улица Горког 67, телефон: +7 903 928-72-19). Један лежај у двокреветној соби коштао би вас 1,5 хиљада рубаља, а једнокреветна делукс соба 3,5 хиљада. У хотелу постоје кафе-бар и сала за билијар.

У продавници сувенира „Мукустур“ у Улици 40 година Победе 2, такође налазимо широк избор сувенира, али оно што је вредније је чињеница да се овде налази и права радионица у којој се производе различите врсте традиционалних чизми од коже ирваса, традиционалне крзнене јакне са капуљачом и различити национални украси. Ако замолите продавачицу да погледате како мајстор брзо и вешто израђује обућу или комад одеће, вероватно ће вам дозволити.

„Ми то углавном шијемо за наше“, објашњава Аксиња, власница продавнице „Мукустур“.

„За наше“ је карактеристична особина овдашње етнокултуре, којој је масовнији извоз производа недоступан због удаљености тржишта, недовољно асфалтних путева преко тундре, скупих авионских карата и истински сурових климатских услова.

Национални симболи староседелачких етничких група данас продиру у свакодневицу и културну средину Дудинке, повећавајући њену привлачност за туристе. Међутим, дубински процеси, који се одвијају у животу и доживљају света северних народа којима прети изумирање, веома су сложени и повезани (као и у целом свету) са утицајем цивилизације на традиционални начин живота номадских народа. Зато, док специфична древна култура староседелачких народа није изгубила своју симболичку дубину, док локални мајстори још стварају, а староседелачки језици опстају, треба скупити новац за карту до Дудинке.

Руски текст на порталу siburbia.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.