Ангарск, град тајге, минерала и часовника

Ангарск је град који нуди разноврсност и у себи сједињује супротности. Са једне стране, ту је лепота тајге у крајевима око Бајкалског језера, широка река Ангара, по којој је град и добио име, стеновите литице које у себи крију велики број пећина, недирнута природа источног Сибира... А са друге, ово је територија на којој се еколошка ситуација може назвати критичном, што се, између осталог, одражава и на пад наталитета. У овом граду налазе се највећи комбинати за прераду нафте, значајни на светском нивоу, као и казнено-поправне колоније.

Ангарск је настао захваљујући томе што је на овом месту изграђен велики нафтно-петрохемијски завод. После рата ту је из Немачке, као компензација за материјалне губитке за време рата, допремљена специјална опрема за производњу вештачког течног горива. Почев од 1947. током неколико година ово сложено постројење је Транссибирском железницом транспортовано на део простора између реке Ангаре и њене притоке Китој.

Грађевински радници и индустријски стручњаци су долазили у насеље на дуготрајни службени боравак, при чему су добијали смештај и плату.

Велики број архитеката је дошао из Лењинграда. Тугујући за родним градом, они су покушали да га поново створе у сибирској забити, што је у сивило индустријског Ангарска унело део чари северне престонице. Многе овдашње грађевине нису само сличне санктпетербуршким, него су буквално прекопиране.

Ангарск је статус града стекао 30. маја 1951.

Град се условно може поделити на два дела: „стари град“, који су у богатом живописном стилу пројектовале лењинградске архитекте, и „нови град“, који чине стамбени блокови.

Између улица, које град деле на квартове, налазе се бројни паркови са боровима. То су сачувани делови природе који нису нарушени изградњом. Парковима је град одвојен од индустријских зона, које га окружују са свих страна.

Градски рејон са највише зеленила је насеље Китој, типично за источни Сибир. Насеље се пружа дуж истоимене планинске реке, леве притоке Ангаре, која извире у Сајанским планинама. По њеним обалама нижу се пешчане плаже, обрасле кедром и бором. Китој није пловна река, јер је препуна подводних хриди и крупног камења. То је захтеван и атрактиван терен за вожњу кајака и сплаварење и зато место окупљања љубитеља рафтинга из целе Русије. Китој је омиљено место и за риболовце. Станиште је липљена, ленока (познат као азијска пастрмка), тајмена, кленића, штуке, кркуше, гргеча и манића.

Дуж обала Китоја се пружају стеновите литице, под којима избијају чисти извори, а можете наићи и на праве пећине. Најпознатија је Козји двор. То је огромна јама, на чијем дну се током целе године задржава лед. У њој су пронађене кости коза и срна које су овамо пале са литице, по чему је пећина и добила име.

Трамваји

Као и кроз Санкт Петербург, кроз Ангарск вози велики број трамваја. Они становнике града превозе од куће до посла, као и до места за одмор и рекреацију, и представљају симбол и понос Ангарска. Данас укупна дужина трамвајских пруга у Ангарску износи 77,7 километара.

Захваљујући популарности коју имају трамваји као еколошко саобраћајно средство, град није презасићен издувним гасовима јавног превоза.

Најзанимљивија трамвајска линија пролази централном улицом Ангарска, Улицом Карла Маркса. Из трамваја можете видети политехничку средњу школу (најдужу зграду у Ангарску), као и кућу на којој из сваког прозора вири по један димњак (због неопходности грејања на пећи пре прикључења на централно грејање). Проћи ћете и поред Дома уметника, где своје радове излажу сибирски сликари, као и поред Музеја часовника, који је познат широм Русије.

Музеји

Управо је Музеј часовника најзначајнији музеј у Ангарску и једини ове врсте у Русији. У њему се чува преко 1300 експоната из Русије, Европе и Јапана. Сваког сата, под будним оком музејских чувара, сви часовници који су у функцији оживљавају и почињу да откуцавају, певају и плешу, показујући тачно време.

Музеј је основан 1968. захваљујући Павлу Кудрјукову, бравару коју се од детињства интересовао за сатне механизме.

Данас се у музеју могу видети величанствени подни часовници и камински часовници чувених чешких мајстора. Заправо није сигурно шта је власницима салонских часовника било важније: мерење времена или богати и непоновљиви украси.

Уз најједноставније сунчане, водене и пешчане сатове, као и сатове који користе кандила и штапиће тамјана који горе одређеном брзином, овде су изложени и необични часовници, као што су сат-локомотива и сат са парним мотором. Ту су и сатови специјално израђени за авионе, тенкове, аутомобиле и свемирске станице (поклон од космонаута Георгија Гречка).

Иркутск, одважни унук Бајкала
Иркутск, његова историја и сибирска архитектонска лепота на необичан начин оваплоћују бурјатску легенду о рођењу овог града, од храброг оца Иркута и лепотице Ангаре, кћери великог Бајкала.

Посебну пажњу привлачи сат са темпираном бомбом. Он изгледа као обичан будилник, осим што има прекидач који је повезан са чекићем звона. Када будилник зазвони, чекић удара у звоно и затвара електрично коло које активира експлозију.

Део колекције је и чувени часовник мајстора из породице Броников, који је 1837. одушевио принца Александра. У потпуности израђен од дрвета, са дрвеним зупчаницима, казаљкама, па чак и ланцем, овај сат је постао заштитни знак целе династије часовничара.

У Музеју минерала, који је други значајан музеј у Ангарску, сакупљена је вредна колекција камења из свих региона бившег СССР-а и Монголије. Основу музеја чини драгоцена колекција узорака стена коју су сакупили ангарски геолози. Поједино полудраго камење је јединствено по месту где је пронађено. Чариот се, на пример, налази само на једном месту на Земљи - на граници Иркутске Области и Јакутије! Совјетски геолог Јуриј Рогов, који је открио овај минерал, чак је одбио да га прода музеју минерала у Лувру, који је са поносом истицао да поседује најпотпунију колекцију минерала на свету.

Знаменитости

Главна знаменитост Ангарска је сат у центру града на згради главне поште. Град у коме се налази једини Музеј часовника у земљи морао је да добије и своју велику кулу са сатом. Пројекат сатног механизма је, наравно, израдио Павел Кудрјуков, оснивач Музеја часовника. Он је желео да сат има и сопствену мелодију. Израда тако великог градског сата показала се као сложен задатак: од челичне плоче направљен је бројчаник, римске цифре су изливене од дуралуминијума и обојене у бронзу. Сат је радио на електрични погон са сложеним механизмом, којим се после смрти мајстора дуго нико није бавио. Од 1998. сат поново ради, с тим што данас њиме управља компјутер.

За град је значајно и подизање Споменика политичким затвореницима. Он се налази на почетку Московске улице и служи као западна капија Ангарска. Из тог правца су, наиме, у град некада доводили затворенике који су били упућени у сибирске затворе. То је једини споменик ове врсте који се може срести на читавом Сибирском друму од Урала до Тихог океана. Сибирски друм тако није био само трговачки пут који је повезивао европски део Русије са Кином, него и једна од најтежих етапа у животу политичких и других затвореника (међу којима су били и декабристи у 19. веку). Овим путем они су у оковима стизали у Сибир, понекад и у групама од 200, па и 500 људи.

Посебно желимо да споменемо једно веома популарно место у Ангарску – ресторан-посластичарницу „Стари стан“. Домаћа пецива, оригинална укусна јела и, што је најважније, старинска ретро атмосфера са старим грамофонима, плочама, покућством, књигама и часописима из времена Совјетског Савеза. Чак је и мирис у „Старом стану“ некако старински.

Ангарск је стекао репутацију необичног града и захваљујући својим чудним споменицима. Само на овом месту можете видети споменик Мрмоту, подигнут 2005. Мрмот-тарбаган (монголски мрмот) је животиња која је спасла Иркутску Област у најтежим временима економске кризе 1980-их и 1990-их. Од његовог крзна се праве шубаре познате у целој земљи. Свака друга породица у Ангарску се у то време бавила производњом шубара од мрмотовог крзна.

Росијскаја газета. Сва права задржана.