Шлиселбург, град-кључ

Потребно је мање од сат времена вожње од Санкт Петербурга како бисте стигли до малог, али веома занимљивог и историјски значајног града Шлиселбурга. Посета тврђави и некадашњем злогласном затвору на острву, романтична вожња преко воде и старинска једноставност градске архитектуре - као и споменик Сави Рагузинском, руском државнику српског порекла - сигурно вас неће оставити равнодушним.

Фото-галерија: Lori Images, Legion Media, Shutterstock Photobank.

Шлиселбург (некадашњи Орешек) је због свог географског положаја на изворишту Неве из Ладошког језера у стара времена био значајан трговачки и војни центар, који је изазивао непрекидне сукобе између Руса и Швеђана.

Историја града Шлиселбурга почиње 1323. када је новгородски кнез Георгиј Данилович подигао тврђаву на Ореховом острву. Острво је добило име због свог облика и жбуња лешника које на њему расте у изобиљу [лешник се на руском назива „_serbianBeginIgnore_лесной орех_serbianEndIgnore_“ тј. шумски орах]. Задатак тврђаве био је да штити Новгородску државу од Швеђана. Тврђава је касније више пута дозиђивана и ојачавана. Дрвене објекте су заменили камени, а на обалама Неве у близини утврђења појавиле су се сеоске куће.

Шведска војска је више пута нападала тврђаву, а 1612. ју је освојила. Тада је добила ново име Нотебург („Орахов град“). Међутим, готово сто година касније, током Северног рата, руска војска је поново заузела утврђење. Петар Велики му је променио име у Шлиселбург (што у преводу са немачког значи „кључ-град“), зато што је освајање овог шведског бастиона руској флоти отворило пролаз у Неву и самим тим јој омогућило излаз на Балтичко море.

Победничке салве још нису утихнуле, а већ је започело ширење, доградња и утврђивање Шлиселбурга. Подигнуте су касарне за војнике, ковница новца, Царски дом и црква Јована Претече. Ископана је и мрежа заштитних ровова. Грађевински радови су се наставили до краја 18. века и, када је тврђава постала налик на неприступачног дива, на њеној територији је почела изградња „Тајног дома“ – суморног затвора, ограђеног високим бедемима.

На територији тврђаве и раније се налазила нека врста затвора. Постојало је, наиме, неколико затворских ћелија у којима су робијали несавесни војници. Повремено би се међу обичним заточеницима појавиле и познате личности. Први затвореник високог рода била је царица Јевдокија Фјодоровна, рођена Лопухина. Следећа затвореница је била принцеза Марија Алексејевна. После ње је у Шлиселбургу био затворен кнез Дмитриј Михаилович Голицин, затим Владимир Владимирович Долгоруки и, најзад, заточеник који је најдуже остао у тврђави – царевић Иван VI.

Затварање у Шлиселбург је био ефикасан начин да се држава ослободи непожељних особа. Одвојена од целог света, ова тврђава је изгледала као привиђење, као да је замрла у времену на води Неве. Чак је и клима на острву била другачија: на њему су владале влага и мемла, лето је долазило оклевајући, а сурове зиме немилосрдно су уништавале не само затворенике, него и војнике који су службовали иза зидина овог утврђења.

Затвореника никад није недостајало, а 1926. у „Тајном дому“ су затворени декабристи – Иван Пушчин, Вилхелм Кихелбекер, браћа Михаил и Николај Бестужев, Александар и Јосиф Поџио и други. Суморне затворске ћелије су брзо добиле житеље од којих многи нису издржали ни половину казне која им је била намењена. Најсуровији џелати у Шлиселбургу били су туберкулоза и изнуреност. Није била реткост ни да затвореници већ током прве године заточеништва једноставно изгубе разум. Становници затворских ћелија су губили и идентитет: добијали су број и само је управник тврђаве знао која личност се крије под овом или оном шифром.

У Шлиселбургу се налази споменик великом руском државнику српског порекла, грофу Сави Лукичу Владиславичу-Рагузинском. На споменику је назван „саборцем Петра Првог и патриотом Русије и Србије“. Фотографија из слободних извора.

Заточеници су често покушавали да призову сопствену смрт. У „Тајном дому“ је важило следеће правило: казна за непослушност или вређање чувара је погубљење. Затвореници би на стражаре намерно просипали супу или им довикивали вулгарности, јер је смрт за њих била лакша него мучење у тамници. Већ наредног дана после инцидента преступник би био обешен или стрељан.

Касније се испоставило да једна зграда није довољна да прими све оне који су згрешили пред државом. На територији тврђаве је подигнута зграда „Новог затвора“, у коју су затворени чланови револуционарне организације „Народна воља“. Тврђава је изашла на лош глас. Острво је постало познато као острво осуђеника на смрт. Шлиселбург је такође стекао репутацију града самртника: људи се из њега нису враћали, а прогонство на острво практично се изједначавало са смртном казном.

Историја Шлиселбуршког затвора окончана је избијањем Фебруарске револуције 1917. Управник затвора Вилхелм Зимберг је након дуготрајних преговора кључеве затвора предао радницима Шлиселбуршке фабрике барута. Сви затвореници су ослобођени, а све затворске зграде спаљене 1. марта 1917. Међутим, тврђава није срушена, а 1928, после рестаурације, у њој је отворен музеј који је радио све до почетка Великог отаџбинског рата.

Тврђава је 1941. поново постала одбрамбени бедем и то на првој линији Лењинградског фронта. Гарнизон Шлиселбурга је преко 500 дана пружао отпор Немцима и није дозволио да буде прекинут „Пут живота“ преко замрзнутог Ладошког језера, иако је сваки авион који је бомбардовао Лењинград по једну бомбу бацао и на Шлиселбуршку тврђаву. Поред рушевина цркве (која није обновљена, него је остављена као подсећање на рат) 1985. је подигнут меморијални комплекс посвећен бранитељима тврђаве током Великог отаџбинског рата, који на посетиоце оставља једнако потресан утисак као и затворске самице.

Данас Староладошки канал, отворен 1731. за саобраћање бродова заобилазним путем око Ладошког језера, дели Шлиселбург на два дела. Он повезује ушће Неве са ушћем реке Волхов код града Нова Ладога. Упркос томе што су у току Другог светског рата бројне грађевине у граду Шлиселбургу порушене, а тврђава тешко оштећена, многи споменици културе су сачувани, а рестаурација тврђаве траје од 1960-их.

Изградња Староладошког канала трајала је од 1719. до 1731. Његова намена је била безбедна пловидба бродова дуж јужне обале немирног Ладошког језера. Руски император Петар Велики је лично направио план Ладошког заобилазног канала и одредио његове димензије: канал се протезао од Шлиселбурга до Нове Ладоге. Руковођење над изградњом канала било је поверено генерал-пуковнику Миниху. Каналом „Петар Велики“ бродови су запловили 1731. (у то време био је то највећи хидротехнички објекат у Европи). Међутим, временом је у каналу вода постала сувише плитка и канал је зарастао у растиње. На једној обали Староладошког канала налази се огромно сидро класичног облика из времена Петра Великог, извађено са дна реке Неве у рејону Шлиселбурга.

Новоладошки канал је за разлику од свог претходника у знатно бољем стању. Канал је део Волшко-балтичког воденог пута и отворен је за бродове мањих димензија.

Сам град Шлиселбург је чувен по својим старим парковима и алејама, као и по Ладошком језеру и Неви. У парку Победе сачуван је споменик Лењину, рад скулптора В. Сичева, поред којег је постављено војно наоружање из времена Другог светског рата, као подсећање на улогу Шлиселбурга у заштити „Пута живота“ и одбрани Лењинграда.

Међу вредне споменике архитектуре спада и Петровски мост на гранитним стубовима, који се уздиже над Староладошким каналом и од којег се у пријатној шетњи може стићи до капеле на Црвеном (Красном) тргу, изграђене на основу пројекта архитекте Јершова, као и до цркве св. Николе, у којој се верске службе одржавају у зимско време, и саборне цркве Благовести. На месту саборне цркве Благовести први храм је подигнут 1728. Свој назив је добила по оронулој и зато порушеној цркви Благовести у тврђави Орешек. Касније је на месту дрвене цркве подигнута камена, што су финансирали пуковник Белов и породица Сибиљов. Црква Благовести је 1864. добила статус саборне цркве. Реконструкцију је водио архитекта Карпов, а тренутно је у току њена рестаурација.

Једнако вредни пажње су Грбави мост са преводницом и читав ансамбл хидротехничких објеката из епохе класицизма, као и Музеј историје града на Фабричком острву и систем канала дуж којих се уздижу старинске и савремене грађевине Невске фабрике за изградњу и ремонт бродова.

Росијскаја газета. Сва права задржана.