Париз, Берлин, Лајпциг и друга руска села

Село Париз у Чељабинској Области на Јужном Уралу.

Село Париз у Чељабинској Области на Јужном Уралу.

У степском делу Јужног Урала налази се јединствени „делић Европе“, који чини низ села са европским именима, необичним за руски језик и поднебље. „Уралска Европа“ има и своје симболе: Ајфелову кулу и Берлински зид. Географска збрка са именима постала је својеврсни симбол војничке славе Русије из доба рата са Наполеоном.

Париз, Фершампенуаз, Берлин, Лајпциг, Варна, Касел, Порт Артур и још двадесетак насељених места на карти Чељабинске Области названо је по европским градовима у част победа руске војске у Немачкој и Француској у ратовима 1799. и 1813-14. Оваква „европска“ имена су својим селима дали козаци који су у овим крајевима чували јужне границе Руске Империје.

Географска збрка са именима постала је својеврсни симбол војничке славе Русије, али и једна од најнеобичнијих и најомиљенијих туристичких маршрута. Путовање из Париза у Берлин по уралским путевима траје један дан. Најбоље је путовати аутомобилом у пратњи локалног туристичког водича.

Ко су Нагајбаци?

У уралском Каселу нећете моћи да поседите у пабу и попијете баварско пиво, а у уралском Паризу нема ревија високе моде. У њима се живи мирним сеоским животом, уз топлу пећ и бунар, у ниским дрвеним кућицама, на прашњавим сеоским сокацима. Ту су и лепе мале цркве и прекрасна уралска природа. Сва „европска“ козачка села грађена су по правилном урбанистичком плану: пошто су служила као утврђења и имала одбрамбену функцију, улице су грађене строго перпендикуларно, односно под правим углом.

Иако страни туристи у „уралској Европи“ неће наићи на раскош и комфор, могу да се одморе од градске вреве, посете необична села, упознају се са овдашњим специфичним начином живота и тајанственим народом Нагајбацима (рус.: „_serbianBeginIgnore_нагайбаки_serbianEndIgnore_“), малом етничком групом насталом након христијанизације Татара. Нагајбаци су учествовали у Отаџбинском рату против Наполеона и ушли су са руском армијом у Париз 1814. Припадници овог мало познатог народа увек гостопримљиво дочекују туристе, радо их упознају са својом традицијом и обичајима и откривају кулинарске тајне и рецепте својих предака.

Дружење са овим гостољубивим народом може да се претвори у својеврсни културни шок. Нагајбаци имају руска имена и презимена, али говоре нагајбацким језиком (дијалекат татарског). Иако су православне вере, још увек врше неке паганске обреде упркос забранама локалног православног свештеника. На годишњицу смрти неког од чланова породице праве велике даће на којима приносе жртве. Једном годишње, пред Ускрс, загревају парно купатило (рус.: „_serbianBeginIgnore_баня_serbianEndIgnore_“) на Чисти четвртак. Нагајбаци верују да се тога дана купају душе предака, па зато живи не треба да затварају капије и улазе у парна купатила. Имају специфичну кухињу: омиљени десерт им је вишња или дивља трешња (рус.: „_serbianBeginIgnore_черёмуха_serbianEndIgnore_“) у маслацу са шећером.

Плаховити Нагајбаци су се 2012, читавих 200 година после битке са Наполеоном, присетили своjих корена и поново кренули „у освајање“ Париза. У туристичкој тури аутобусом кроз Пољску, Немачку и Француску делегација Нагајбака је пропутовала све европске градове које су њихови преци некада освајали заједно са козацима. Градски челници Париза нису били вољни да се сретну са представницима веселе етничке групе из дубоке провинције Русије, док је градоначелник градића Арси сир Об примио Нагајбаке по налогу виших власти и изрекао мало вероватну констатацију: „Ви сте први Руси који су нам дошли у посету после цара Александра I, који је овде боравио 1814“.

Као у Паризу

Уралско село Париз има само две и по хиљаде становника. Основано је пре 170 година као утврђење Оренбуршке козачке војске, а звучно име француске престонице село је добило у знак сећања на боравак руске војске у Паризу после велике победе над Наполеоном 1814. Житељи уралског Париза се труде да се у њиховом селу заиста осети дух Француске. Сеоским улицама многи возе бицикле, по узору на Европљане, а отворен је и фризерски салон „Францускиња“.

На тргу у центру села налази се верна копија Ајфелове куле, највећа у Русији. Уралска Ајфелова кула је висока 50 метара, тако да је 6 пута мања и 160 пута лакша од праве. Служи као предајник мобилне телефоније. На њој стоји таблица са натписом „Кула је изграђена у славу руских војника-победника“. Недалеко од Ајфелове куле налази се Тријумфална капија, која спречава улазак камиона и трактора на трг. У буџету села Париз постоји посебна ставка: за израду таблица са именом села које туристи скидају и носе као сувенире.

Берлин

На два километра од границе са Казахстаном и на 155 километара од Чељабинска налази се село Берлин. Основано је пре 270 година као војно насеље Оренбуршке козачке војске. Ту је саграђена Тројицка тврђава, осматрачнице, стражарска места и редути. Ово мало уралско село добило је „европско“ име у част уласка руске војске у Берлин 1760, за време Седмогодишњег рата (1756-1763) и Отаџбинског рата са Наполеоном (1813). У уралском Берлину туристи могу видети јединствене глинене куће које могу трајати по неколико векова јер њихови зидови одолевају свим природним условима и могу издржати огромну тежину крова. Данас ово село има свега 1000 становника који се баве пољопривредом. Једна од сеоских знаменитости је „Берлински зид“: бетонска ограда са натписом који звучи као шала на сопствени рачун.

Варна

Варна је највеће и најлепше село на карти „уралске Европе“, па се с правом сматра „бисером Јужног Урала“. Село је добило име по бугарској тврђави Варна, која је у време руско-турског рата (1828-1829) била у саставу Турске. Руска војска је освојила тврђаву. Европско име село је добило у знак сећања на погинуле руске војнике. Село је бивша козачка станица (село) у коју су се досељавали козаци из различитих делова Русије. Варна данас има око 10 хиљада становника. У селу заједно живе Руси и Калмици, Мордвини и Украјинци, Белоруси и Татари. Овде нема никаквих конфликата међу бројним народностима и културама.

На 2 километра од Варне налази се чудесна археолошка знаменитост, Тамерланова кула висока 17 метара (Маузолеј Кесене), споменик средњовековне муслиманске погребне архитектуре 14. века. Кулу је, према легенди, саградио знаменити освајач из 14. века Тимур Тамерлан над гробом своје ћерке која се заљубила у обичног војника и побегла са њим. Тамерлан је сустигао одбегли пар и у бесу погубио војника, а девојка се затим убила не могавши да преболи смрт вољеног. Данас је то култно место на које долазе младенци из целе земље. Везују марамице на решетке куле као знак љубави и верности.

Француски замак и француска планина

Још једна „европска“ знаменитост налази се на 2 километра северозападно од села Наили у Чељабинској Области. На такозваној Француској планини, окружени шумом, сачувани су остаци „француског замка“, централне зграде фабрике за обогаћивање азбеста где је од 1878. до 1915. Француска вршила експлоатацију и испитивања азбеста на основу концесије које је добила од царске Русије. На основу концесије добијена је на коришћење парцела уз право експлоатације рудног богатстава. Међутим, Французи су кришом експлоатисали и злато на реци Миас и крили га у тајна складишта, што потврђују скривене нише у зидовима замка. Туристи могу видети остатке срушене фабрике и потопљена окна рудника. На планини још увек постоји пут којим се може стићи до врха. Степенице воде кроз шуму, а направљене су од ручно обрађеног серпентина. Са врха планине пружа се прекрасан поглед на долину реке Миас и на Иљменски гребен.

Помоћ туристичких водича и додатне информације о путовању по Јужном Уралу можете добити у Центру за развој туризма Чељабинске Области (телефон + 7 351 2631224).

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“