Сибирска пустиња: врео песак, тајга и комарци

Чарска пустиња (или Чарска пешчара) налази се на северу Забајкалског Краја, у Каларском рејону који је од Москве удаљен 4.912 километара. То је најнеприступачније, али са туристичког становишта најзанимљивије подручје у овом делу Источног Сибира. Највећа предност у том смислу је што регион није познат као Бајкалско језеро и Алтај, Тува и Хакасија (републике у саставу РФ), где страним туристима понекад нуде јефтину рибу липљен уместо цењеног „омуља“ или им за невероватну суму новца приказују псеудо-шаманистичке ритуале. Овде је дивљина остала нетакнута што представља прави изазов за путнике авантуристичког духа.

Област географских парадокса

Чарска пустиња је смештена 9 километара од села Чара, у срцу Чарске низије где се снег дуго задржава. Дужина пустиње је 10 километара, док је ширина упола мања. У Азији има већих и лакше доступних пустиња, али употреба речи „јединствена“ уз њено име није само маркетиншки трик. Руски истраживач из 20. века Владимир Преображенски рекао је да ово место представља „област географских парадокса“ и био је потпуно у праву.

Чарску пустињу окружују ледене мочваре и дивља тајга обрасла аришем и прошарана брезовим шумарцима. Поред ових „оаза“, од биљних врста присутна је и анђелика чији мирис подсећа на мошус. Осим ариша могу се пронаћи и друге врсте четинара. Посетиоци одмах запажају присуство комараца од којих врви цела пешчара. Дубље у пустињи налазе се дине високе и до 100 метара и дуге 200 метара, као и велике површине меканог песка по коме је врло пријатно ходати босих ногу.

Са ових дина пружа се изванредан поглед на велики и олујни Кодарски планински ланац, чији су врхови током већег дела године прекривени снегом. Топлина Азије под ногама, али и оближње сибирске планине и тајга доносе право уживање и неку врсту награде за путнике који су се осмелили да крену на напорно путовање до ових крајева. Најбоље време за боравак у Чарској пустињи је касно пролеће (мај) и лето.

Пустиња на дну мора

Постоји неколико претпоставки о пореклу велике пешчане површине у срцу Сибира. Највише заступника има она по којој је пустиња настала пре око 100.000 година на месту древног мора или језера. У то време је Кодарски масив, који се данас може видети са пустињских дина, био прекривен глечером. С променом климе на светском нивоу доток воде је био смањен, настала је мочвара, а ерозија и ветар својим деловањем коначно су створили пустињу. Неки научници тврде да овде нема трагова јужне степе, већ оне северне и хладне – тундре, постојбине мамута.

Као ни у било којој другој пустињи, ни у Чарској не живи много врста животиња. Почетком 20. века овде се могао видети за сибирске прилике неуобичајен призор: Евенке, староседеоци Сибира, гонили су своја стада ирваса кроз пустињу! У данашње време оваквих сцена више нема, али се Чарској пустињи не могу оспорити други видови егзотичности. Често се у њој налазе трагови лисица, срна, малих глодара, чак и медведа. Медведи не живе у пустињи, али је понекад прелазе у потрази за храном.

Мрки медведи у пустињи

Прошлог лета експедиција пројекта „Сибир и тачка“ (тим новинара, научника и путника, који путују по Сибиру и записе о својим доживљајима објављују на сајту Siburbia.ru) доспела је до Чарске пустиње у време када су због пожара животиње биле принуђене да напусте густу тајгу и дођу ближе људима. Током једног од путовања истраживачи су открили трагове медведа на свега 300-400 метара од логора – један од зоолога потврдио је да се заиста ради о траговима ове животиње.

Из тих разлога посетиоци морају да предузму основне мере сигурности на местима где живе медведи: сав отпад треба уклонити, храна се не сме остављати у логору (најбоље је окачити је о дрво, да се медвед не би ушуњао у шатор у потрази за њом), и буком треба обзнанити животињама да су људи у близини – било гласном причом, било виком.

Медведи обично не нападају људе. Ако чују буку вероватно ће покушати да избегну могући сусрет. Трагови медведа у Чарској пустињи не могу се видети често и није забележено да су икада напали људе у овим крајевима. Ипак, ранчеве са храном треба окачити даље од логора, јер се чак ни веверице не плаше да се ушуњају у шатор.

У Чарској пустињи нема проблема с водом будући да се овде налазе два језера, Аленка и Тајожно, смештена усред шумарака. Путници обично застану крај језера Аљонка, где има сеновитих и равних површина погодних за камповање, као и сувог грања за потпалу ватре. Клима је овде променљива и није реткост – и за то треба бити спреман – да се временске прилике нагло покваре и дође до екстремних климатских појава.

Росијскаја газета. Сва права задржана.