Надежда Калмикова каже за себе да је она по професији „газдарица села Кинерма“. У тим речима је исказана и професија, и хоби, и судбина. Понекад се чини да је само село Кинерма изабрало наследницу старинског карелског рода да би се на тај начин спасло.
Традиционална карелска љуљашка
Кинерма је удаљена 120 км од главног града Карелије Петрозаводска (1.030 км од Москве, 430 км од Санкт Петербурга). То село је познато још од 16. века, а 2016. године ће обележити свој 520. рођендан. Кинерма је бар два пута спаљена до темеља. Једном су је у 16. веку спалили Швеђани, а други пут почетком 17. века козаци из Запорожја, који су дошли у Карелију у Смутно доба као део пољско-литванске војске.
Село је, међутим, сваки пут ницало из пепела, а Карели су светили своје погинуле, оплакивали своје ближње, и упорни, као сви који живе на северу, рашчишћавали су згаришта, поново копали оскрнављене изворе и секли шуму за нове куће.
У Кинерми се још од паганских времена налази древна култна шума у коју су вековима долазили житељи суседних села да се поклоне. Када се у Карелији учврстила хришћанска вера Кинерма је стекла и сопствену православну светињу.
Према предању, војнику из овог села који је служио у далеким крајевима у сну се јавила Богородица и показала му место у пољу где се налази икона. Војник је отишао на то место, нашао икону и однео је кући. Успут је доживео многа чуда. На пример, када је свратио на конак код једног сељака, овај је покушао да му украде икону, али је ослепео. Прогледао је тек када је вратио војнику икону. Икона је однета у Кинерму, али је постављена у храм суседног Ведлозера, после чега је три пута нестајала са тог места и сваки пут је нађена у истој оној древној култној шуми Кинерме.
На крају су мештани схватили да она ту и треба да буде, и саградили су у шуми капелу која и дан-данас стоји усред вековних смрека – некадашњих паганских светиња.
Капела у окружењу смрека из култне шуме (дрвеће је старо по 400-500 година)
Све се променило када је дошла совјетска власт. Бољшевици су скинули са капеле крст и звоно. Према предању, звоно је пало и зазвонило тако снажно да су чак и комсомолци одустали од даљег рушења капеле. Чудотворну икону су ипак узели и однели у завичајни музеј Петрозаводска, где се она и данас налази. А село, које је још 1970-их било пуно живота, почело је да вене, да би почетком 2000-их у њему остао да живи само један човек.
Кинерму је спасла Надежда Калмикова. Она је рођена у Петрозаводску, али њена мајка је била родом из породице Јегоров, за коју се зна да је живела у Кинерми од почетка 18. века, тако да је своје детињство Калмикова већином провела у селу.
Надежда Калмикова на трему
„Једном су научници са архитектонског факултета Универзитета Оулу (Финска) тражили место за праксу својих студената, и са том намером су дошли у Кинерму“, прича Калмикова. „Били су веома изненађени што се овде сачувао аутентични изглед карелског села: куће, ’бања’ (руско парно купатило), капела и култна шума. У Финској тога већ више није било“.
Тада су у село почеле да долазе групе студената из Финске. Свима је постало јасно да је Кинерма јединствени споменик и да га треба чувати. Међутим, руска држава крајем 1990-их није имала новца за рестаурацију и одржавање Кинерме.
„Све куће у Кинерми су приватно власништво, а у Русији засада не постоји закон који надокнађује власницима трошкове за рестаурацију приватних кућа-споменика. Тада смо нас три – сестра, мама и ја – основале фонд коме смо дале назив ’Ладошка Карелија’“, прича Калмикова. Истовремено су у Финској тамошњи научници успели да оснују удружење грађана „Пријатељи Кинерме“ које је добило неколико грантова. Од тог новца су поправљени кровови на кућама, доведено је у ред неколико објеката у селу, основан је музеј и поправљена капела.
Калмикова је са породицом прешла да живи у Кинерму. Овде она дочекује туристичке групе и обезбеђује гостима преноћиште и храну. У томе јој помажу муж и синови. Сада у селу стално живи по 15-20 људи.
Кинерма је доспела на списак туристичких дестинација, тако да су почели да је посећују и туристи. На пример, 2015. године је дошло 2.500 гостију. Не долазе само туристи из Русије и Финске. Крајем маја 2016. године Кинерму су посетили гости из Аргентине, а сада се очекује и прва група Кинеза.
„Туристи долазе овамо да осете тишину“, прича Калмикова. „Један туриста је испричао како се ујутру пробудио и уплашио јер је помислио да је оглувео. Таква је овде била тишина. Лакнуло му је тек када је птица запевала у шуми“.
Калмикова никада није своје ангажовање у овом селу доживљавала као бизнис. Она сматра да је то обичан стални посао који се састоји у чувању једног малог дела њене рођене карелске културе.
Поред Кинерме она има још много пројеката. Један од њих је Дом карелског језика, који у суседном селу Ведлозеро граде мештани средствима која су сами прикупили. У Дому се учи карелски језик и организују различите акције засноване на карелском језику и култури. Поред тога, Калмикова и њен муж се носе мишљу да у овом округу обнове пољопривреду. Сада су поља зарасла, покривена су грмљем и младим дрвећем, али раније су то била изузетна пољопривредна добра. Није случајно што је село никло управо овде. Међутим, засада се нема времена за реализацију те идеје. Можда ће се и то остварити када синови одрасту.
Јегор, 11-годишњи син Надежде Калмикове. Још увек је млад, али је одговоран и вешт туристички водич
У Кинерму је најједноставније стићи асфалтним путем „Кола“ из Санкт Петербурга. У насељу Прјажа скрените у правцу Сортавале, а затим према селу Ведлозеро. Већи део пута је асфалт, и само на подручју Ведлозера ћете морати 7-8 километара да се мало труцкате.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
