Заборављени народи Русије: Ижорци, древни рибари Балтика

Јелизавета, Ижорка. Свима који су заинтересовани она даје часове ижорског језика преко интернета. Илустрација: Олег Скрипњик. 

„И када небом полети огњена кутлача, захвативши туђу срећу” – са драматичном интонацијом узвикује Никита, црнокоси тридесетогодишњак, по националности Ижор. Његове речи мирно слуша десетак ђака и лутка од сламе у народној ижорској ношњи, која представља шумског духа. „Наставни процес” у ижорском музеју у селу Вистино (104 км западно од Санкт Петербурга) биће велико изненађење за неприпремљену особу.

Никита. Савршено је савладао ижорски језик тако што га је самостално научио када је већ одрастао. Сада учи децу ижорски и ради као кустос у музеју. Пева у фолклорном ансамблу. Илустрација: Олег Скрипњик.

Ижора је мали угрофински народ Русије. Његови представници су аутохтони становници балтичког приморја (према званичним подацима, у Русији живи 50 малих аутохтоних народа). Некада је то било моћно племе са суровим обичајима, о чему је у 12. веку писао римски папа у својој були (неколицина латинских мисионара је покушала да обрати пагане у католичанство, али су сви сурово побијени). Данас је остало само неколико стотина припадника Ижоре. Многобројни ратови и политички потреси модерног доба довели су ижорску културу на ивицу опстанка.

Међутим, ако покушате да растужите Ижорце причом о јадном стању у коме се тај мали народ налази, они ће се искрено зачудити.

Живот на селу

Може се рећи да је село Вистино центар ижорске културе. Оно је доста уредно, путеви су асфалтирани, има лепо уређене дрвене кућице са прозорима украшеним резбаријом и мале воћњаке. Има и неколико типичних градских вишеспратница, а у њиховом дворишту – дрвене бунаре. „Пре само пар година у селу није било ниједне тарабе”, уздахује Зинаида, која овде живи од 1935. године.

Зинаида. Рођена је у ижорској породици. Била је дете кад је почео рат. Преживела је ужасе немачке окупације и била у концентрационом логору. Дуго се бавила риболовом, и у више наврата је ризиковала живот за време буре. Илустрација: Олег Скрипњик.

Ижорци немају обичај да се ограђују једни од других, али близина велике луке приморава их да буду опрезнији. Поред тога, дешавају се и непријатне ситуације (на пример, младунче лоса, које је припитомио неки шаљивџија, изгазило је десетак башти). Овде су честе и друге, далеко мање дружељубиве зверке: лисице, медведи и куне. Дошљака може да завара асфалтни пут – село је са свих страна окружено густим шумама. Прошле године су мештани морали чак да се лате оружја не би ли се изборили са чопором дрских вукова који су улазили у село.

Истини за вољу, Ижорац са оружјем је права реткост. Припадници овог народа се не баве ловом. Њихово главно, готово сакрално занимање увек је био риболов. Овде је срочено много песама и пословица о мору. Жене су пловиле у чамцима заједно са мушкарцима. Чак и канељ (национални трзалачки жичани инструмент) према легенди може својим звуцима да умири подивљали Балтик. Нажалост, изградња многих објеката на територији велике трговачке луке Уст Луг свакако је знатно отежала пловидбу малих чамаца у заливу. „Већ две године нема ко да обележи Дан рибара”, жали се једна старица. „Уместо тога се обележава Дан ижорске културе. Каква је то ижорска култура без рибара?”

Недавно је ижорска омладина почела да се удружује у рибарске задруге, што улива наду у препород традиције. Сада већина житеља Вистина ради у луци, и готово сви имају своју баштицу и некакво домаћинство. У слободно време одлазе у клуб и на стадион. Само 33-годишњи рибар Алексеј живи у складу са заветима предака. Он издржава породицу захваљујући природи, а од савремене технике користи само мобилни телефон.

 Двојезични путоказ у центру Вистина. Илустрација: Олег Скрипњик.

Култура и религија

Како каже пословица, Ижорац разговара три пута у животу – виче на рођењу, пристаје на свадби и стење пред смрт. То је народ који је затворен у себе и умногоме се и даље придржава паганских обичаја.

„Верујемо ли у духове? Ми... њих не поричемо”, осмехује се кустос завичајног музеја Никита. „Наш свештеник се много бори против тога, али зар је лако искоренити традицију?”

Тај народ је заиста упоран у очувању свога културног наслеђа. Ентузијасти у Петербургу држе курсеве ижорског језика, а држава помаже у издавању уџбеника и финансира једини завичајни музеј у Вистину, где ижорски ђаци уче матерњи језик.

У једном углу музеја стоји неколико глинених посуда. Остале су ту после часа на коме су деца учила грнчарску вештину. Поред тога, овде деца уче вез, кување, дуборез, ткање и основе грађевинарства.

Чак и данас, када се територија на којој живе Ижорци свела на пар села, стари обреди и веровања још увек играју важну улогу у њиховом животу. Мештани су примили хришћанство још у средњем веку, али пагански обичаји су и дан-данас уврежени. На пример, јелка се овде кити за свадбу, а затим се качи на таваницу. И покојника у поворци прати јелка – њеним гранама се посипа пут до катафалка. Чланови породице упокојеног Ижорца чувају те гране четрдесет дана, а затим их спаљују.

„Пишу да смо се ми асимиловали”, прича Јелена Кострова, директорка музеја. „[Међутим], ми само не показујемо своје обичаје, јер је то сувише интимна ствар. То се из града, наравно, не може видети. Да би се то видело треба са нама живети неко време”.

u041fu043eu0441u043bu0435u0434u045au0438 u041au0430u0440u0435u043bu0438, u043cu0430u043bu0438 u0430u043bu0438 u043fu043eu043du043eu0441u0430u043d u043du0430u0440u043eu0434

Росијскаја газета. Сва права задржана.