„Министарско“ путовање до Мадагаскара у гуменом чамцу

аутор свих фотографија: „Министарство откачених путовања”
Лудо храбри момци из Русије путују светом нестандардним превозним средствима.

Млади експерти за рекламе Александар Панов и Артјом Киракозов више воле да се представљају као министри. У њиховом случају, додуше, та функција не подразумева озбиљан израз лица и елегантно одело, јер служба у „Министарству откачених путовања”, како они зову свој блог о путовањима подразумева и откачена превозна средства, опасност и свесни презир према било каквој „папирологији”.

„То лудило се не може зауставити!”

Сумануте маршруте су најпре бирали због адреналина, а не ради стицања популарности. Прво путовање је било дуго 7.000 километара – од Москве до савезне државе Гоа на западној обали Индије, и то, замислите, у багију. И то, замислите, кроз Централну Азију, Авганистан и Пакистан. „Питате јесмо ли имали искуства у вожњи багија? Па јесмо, мало смо се провозали по дворишту”, каже Александар.

За тај пут су успели да прикупе једва половину потребних докумената. Нису имали карнет за прелазак границе (царински документ), па су чак и дозволу за баги купили, тј. стекли нелегално (јер је потребна дозвола за теренско, а не за путничко возило).

„И запамтите: ово лудило се не може зауставити!” – тако гласи слоган „лудог министарства”. Није их зауставило ни то што се аутомобил готово распао од дрифта по беспућима, ни колоне у којима су и по неколико дана чекали да пређу границу, ни Авганистан који се сав накострешио од огромне количине оружја.

Да би брже прешли границу, момци су се представљали као чувени асови аутомобилских трка, фотографисали се са војницима и настављали пут. Усред Авганистана су ове „министре” зауставили наоружани људи и повезли их некуд. „Док смо ми размишљали како да побегнемо, већ су нас довезли њиховом командиру”, сећа се Александар. Испоставило се да је то полиција. Официр је помислио да људи са европским физиономијама у чудном превозном средству могу запасти у невољу и дао им је пратњу – возило пуно брадоња наоружаних аутоматима.

Дрскост је свуда упалила, осим у Индији. Ту није помогла ни прича о аутомобилским тркама, ни лепе речи, ни поклони. Нису имали карнет и полиција им је конфисковала баги, тако да су преосталих 2.000 км љубитељи адреналина путовали на мотоциклима које су купили на брзу руку. „Ала су досадни ти цариници”, гунђа Артјом. „Немају нимало људскости!”

Културни контакти

Тешко је рећи да ли су житељи Колумбије, видевши наше светске путнике, помислили да су то неки нарко-босови. У сваком случају, руски момци су одмах на лицу места купили црну лимузину и успели су у њој да пропутују Централну Америку са томпусима у зубима и лептир-машнама. Зашто то раде? – запитаће се неко. Вуче их осећај бескрајних могућности и живот „пуном паром”. И наравно, могућност да поставе невероватно занимљиве фотографије на блог!

Треће путовање је пловидба од Москве до Мадагаскара у гуменом чамцу. Ту нису били предвиђени многобројни контакти са локалним становништвом. Напротив, пријатељи су планирали да месец дана проведу очи у очи са отвореним морем. Међутим, ствари су кренуле тако да су управо на овом пропутовању на својој кожи осетили све чари друге културе. Уместо на Антананариво, пустоловине су их одвеле у каирски затвор.

Када је усред Црног мора вода почела да им улази у чамац, схватили су да ојачавање гуменог дна металним тракама и није било баш најбоља идеја. Дуго су то поправљали, тако да су до Египта допловили са закашњењем, лакомислено су пренебрегли важност печата у пасошу који сведочи о уласку у земљу и ускоро су се нашли иза решетака. Срећа је бар што нису поставили имитацију митраљеза на чамац, као што су првобитно планирали са циљем да заплаше сомалијске пирате.

У затвору су прекраћивали време како су знали и умели: читали су једину књигу коју су имали (уџбеник брзог читања) и играли покер са „цимерима”. Испоставило се да је дружење са затвореницима било неочекивано присно. Сада се Александар и Артјом шале како имају пријатеље по читавој Африци: побуњенике, фалсификаторе новца и лопове. Нема свако прилику да се до миле воље исприча са таквим људима. „Колико само вреди један јеменски телохранитељ”, сећа се Артјом. „Много добар и живахан момак. Свима је показивао 11 ожиљака од метака, и сваки је детаљно описивао”.

На суђењу се нешто дешавало, али момци нису ништа схватили јер су са тужиоцем комуницирали помоћу гестова, пошто није говорио ни енглески ни руски. Углавном, све се добро завршило. Након осам дана су ослобођени и депортовани из земље. Сада „министри” планирају да негде пред крај године ипак заврше то путовање и коначно стигну до Мадагаскара на хидроциклима.

А за четврто путовање су планирали да седну у минијатурни хеликоптер, такозвани аутожир (жироплан, жирокоптер). Вода и копно су освојени, време је за јуриш на небо.

Инстаграм двојице светских путника: instagram.com/ministerstvo_dp/

 

#министерстводурацкихпоездок #БОГОТАИБЕДНОТА

Фото опубликовано Министерство Дурацких Поездок (@ministerstvo_dp)

Росијскаја газета. Сва права задржана.