Козаци су у царској Русији били људи који су се у потрази за слободом и бољим животом, а често и бежећи од власти, настањивали близу граница империје и добијали могућност да се слободно баве земљорадњом, а заузврат су имали обавезу да бране себе и државну границу од спољних непријатеља. У почетку су се козаци појавили на територији данашње Украјине и јужне Русије, а затим и дуж Волге и Урала, у Сибиру и на руском Далеком истоку. Научници још увек дискутују о томе може ли се сматрати да су козаци засебан етнос или је то ипак специфична етничко-сталешка заједница.
У савременој Русији козачки етнос практично не постоји (не рачунајући поједине ентузијасте на југу Русије који покушавају да обнове козачку војску и сличне елементе ранијег живота). Па ипак, данас је могуће видети право козачко насеље у Русији, јер постоје заједнице које су пре револуције емигрирале, а касније се вратиле у Русију (код њих је козачка култура на неки начин конзервирана). Такви су, на пример, козаци Некрасовци (име су добили по предводнику Игнату Некрасову). Пре 250 година Некрасов је бежећи од прогона у царској Русији одвео своје козаке у Турску (где су се населили близу језера Мајнос).
Тек 1962. године се 215 козачких породица вратило у Русију. Настанили су се у Ставропољском крају, у насељу Новокумски (1.400 км јужно од Москве).
Потомци досељеника и даље живе у Новокумском
Насеље у коме живе Некрасовци толико је мало да се не може наћи на карти. Налази се негде у степи на граници са Дагестаном, најјужнијом кавкаском републиком Руске Федерације.
На путу према Новокумском наилазимо на спаљена поља и јата прождрљивих скакаваца која моментално уништавају усеве, као што пиране за трен ока оглођу тело животиње.
И поред сурове континенталне климе, у овим крајевима успева грожђе. Од њега овде праве опоро вино са укусом степског лета. Управо су први досељени Некрасовци почели да гаје винограде, јер у совјетско време у новим домаћинствима није било довољно радника.
„У Турској су нам присилно скидали крстиће са груди... Сањали смо о томе да се вратимо на Дон, на велику воду. Понудили су нам да се преселимо, а онда су нас довезли у степу, где нема ниједне, чак ни најмање речице”, прича Варвара Горина, представница некрасовских козака. Са своје 24 године она се заједно са сином и мужем преселила у Русију. Сада је већ превалила осамдесету. Сада се присећа тих времена:
„Било је језиво када смо напуштали огњишта. Стока риче, пси лају, кокошке кокодачу... Као да знају да се више нећемо вратити. Много смо страховали да ће нас приморати да платимо прелазак скелом преко реке. Ми тада уопште нисмо имали новца. Када смо дошли овамо свака породица је добила по једну собу, а касније су нам направили и куће.
Све куће личе једна на другу. Кровови од сламе и зидови од глине остали су у Турској.
Варвара Горина се у младости вратила из Турске у Русију
Некрасовци су изван Русије живели изоловано, како их је својевремено научио предводник Игнат Некрасов, који их је пре 250 година одвео у туђину. Тај његов аманет је преношен усменим путем. Никада и нигде није записан.
„Ми смо неписмени, не умемо да читамо. Али смо памтили да се мушкарци могу женити само девојкама од нашег рода, да нам се крв не меша са туђином”, каже баба Варвара. „Вероватно смо зато и опстали”.
Етнографи такође сматрају да је самобитна култура Некрасоваца сачувана захваљујући изолацији. Мали народ је за две стотине година далеко од отаџбине успео да сачува своје обичаје у оном облику у коме су постојали у царској Русији.
Због тога је у Новокумском и подигнут први и једини музеј историје Некрасоваца, а поред њега је етно-село у коме је приказан њихов начин живота пре револуције.
Етно-село се састоји од пар кућица са традиционалним ентеријером јарких боја. Ради ретких туриста и гостију Некрасовци долазе у те кућице и облаче националну ношњу.
Nekrasov Cossacks
Nekrasov Cossacks
Nekrasov CossacksНародна ношња Некрасоваца личи на перје тропског папагаја. Рукави и скутови су пуни необичних комбинација зелене, златасте, гримизне, наранџасте, плаве и љубичасте боје.
То је свечано одело. Ове чудне птичице дугиних боја не лете свакога дана, али када дође недеља или верски празник цело село се зашарени. У селу је, додуше, остало само двадесетак породица Некрасоваца, али се зато сви виде издалека.
„Увек смо се тако свечано облачили, као и наши преци у Турској. Жене вежу мараме и ките се свежим цвећем”, прича Викторија.
Од бисерних куглица и жице она прави накит који се са обе стране качи на мараму. Не стављају их само удовице и жене које су у жалости.
„Видите ли ове лутке? Обучене су као и ми”, прича Викторија и пружа ми обилато украшену крпену лутку са лицем извезеним покрстицом”. „То је некрасовска лутка. Зовемо је ’харјушка’ (’њушкица’). Свака жена има своју лутку”.
Некрасовска лутка
„Ви правите лутке, причате са туристима... А чиме се баве ваши мужеви?”
„Млађи су отишли у град да зараде надницу, а старији су одавно под земљом, и ми се молимо за њих”.
У култури ортодоксних Некрасоваца жена је потчињена мушкарцу.
„Ако сретнеш на путу мушкарца, без обзира колико има година, треба да му се поклониш и сачекаш да прође. Чак и ако носиш нешто тешко. Тако нас вера учи.
Некрасовци су ватрени старообредници. Чим су се преселили у Ставропољски крај, од свог новца су подигли мали старообреднички храм, где иду на службу и на исповест.
„Када улазимо у собу увек се крстимо”, убеђује нас Аксиња Лушечкина, а затим дуго нетремице гледа у угао са иконама.
Аксиња је у селу „задужена” за причу. Она отегнутом интонацијом чита молитве и прича приче о злим воденим и добрим шумским духовима, о птицама које непослушну децу односе на југ, и о вештицама са којима је боље немати посла.
„Своју децу нисам имала кад да успављујем. Радила сам у винограду до касних сати. Лети смо ручно брали грожђе... Зато сад унуцима причам приче. А они ме исправљају и кажу: „Баба, у књизи пише друкчије!”
Некрасовке увече певају песме
***
На растанку козаци певају песму о слободном животу на реци и уопште о слободи и несрећној љубави. Староруски језик на коме певају жене жубори као река и успављује. Чини се да је за њих потпуно природно да данас певају исто оно што су њихови преци певали пре двеста година.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
