Јелец – бисер староруске провинције

Lori/Legion-Media
Јелец је основан 1146. године, само годину дана пре оснивања Москве. У средњем веку је преживео неколико најезда туранских народа – Татара и Монгола, али засада успешно избегава најезду туриста.

Град Јелец (400 км од Москве) је пример уравнотежености која се сусреће у руској провинцији. Он, са једне стране, није у фази пропадања, а са друге стране урбани живот у њему није скривен иза лепе фасаде која је намењена само туристима.

Центар Јелеца чине музеј црквене архитектуре, завичајно место нобеловца Ивана Буњина и кула од црвене цигле са сатом у градском парку.

Lori/Legion-MediaLori/Legion-Media

Здрава храна домаће производње

За 11 дана, колико сам провела у овом граду, ниједном нисам ушла у градски превоз. Свеже козје млеко сам пробала чим сам дошла, а тек трећег дана сам се прикључила на wi-fi.

Одмор у Јелецу је одлична прилика за „дигиталну детоксикацију” уз спајање лепог са корисним. Рођаци овдашњих житеља долазе из мегаполиса да помогну својима у пољским радовима и уједно да припреме себи зимницу.

Код наших суседа долази рођак са севера, из Мурманска. Он се сатима сунча у башти по највећој врућини, не би ли се „нахватао” топлоте пред почетак поларне зиме. Под ногама му зри поврће, а изнад главе воће. Овде се целог лета нешто бере. Има толико плодова да за време олује са једног дрвета отпадне 7 кг румених кајсија. У овим крајевима има много хумуса. Ако ходате по њему боси, нећете после лако моћи да оперете ноге – толико је црн.

Липецка област има повољне услове и за сточарство. Овде се по традицији сланина суши за зиму. И ми смо отишли на пијац да купимо мало сланине. Многи продају робу без одговарајуће дозволе. На уласку у павиљон где се продаје риба сваког јутра седи једна старија жена. Она ништа не продаје и не нуди. Њој људи сами прилазе и наручују димљену сланину, јер кажу да је сланина из њене сушнице најукуснија. И ми јој приђосмо. Она обећа да ће нам за недељу дана донети 10 кг свог специјалитета и записа број нашег телефона у мали замашћени блокчић.

Буњинов завичај и православна архитектура

TAСС / Георгиј ШпикаловTAСС / Георгиј Шпикалов

У историјском центру Јелеца може се проучавати црквена архитектура. Саборна црква Вазнесења Господњег на обали реке Бистра Сосна још увек у архитектонском смислу доминира градом, јер се од 19. века околни амбијент није много променио. Храм боје лимуна пројектовао је архитекта Константин Тон. Фасада споредног олтара је зеленкасте боје са танким венцем украшеним орнаментима. Унутра, у свежем сумраку, на стубовима су иконе, строге и моћне. Иза раскошне олтарске апсиде споља у земљу ураста елегантна плава надстрешница. То је гробница житеља Јелеца који су изгинули у борби против Тамерланове војске 1395. године.

Јелецки храм св. Арханђела Михаила дуго је био полуразрушен. Рестаурација је почела 2016. године, када је овде после дуге паузе први пут одслужена васкршња литургија. О овом храму је писао Иван Буњин. Његов лирски јунак се често шетао Архангелском улицом. Сам писац је 1881-1886. похађао Јелецку гимназију.

GeophotoGeophoto

Центар Јелеца је детаљно описан и у једној Буњиновој причи из збирке „Тамни дрвореди” за коју је писац 1933. године добио Нобелову награду: „Циљ ми је био да се прошетам Старом улицом. Могао сам стићи до ње другим, ближим путем, али скренух у те широке улице усред паркова јер хтедох да бацим поглед на гимазију. Стигох до ње и опет се зачудих. И ту је све остало исто као пре пола века – камена ограда, камено двориште, велико камено здање у дворишту...”

Бела фасада цркве је ту и тамо окрњена. На тим местима се види црвена цигла. То су „ожиљци” из Другог светског рата, када су Немци отварали ватру и на храм – пуцали су право у срце овога града.

Град у чипкама

Lori/Legion-MediaLori/Legion-Media

У самом центру Јелеца, у пешачкој зони, стоји плава дрвена кућица налик на стару викендицу. То је музеј и уједно продавница јелецких чипки. Чипке праве стотине жена у локалном предузећу и код куће. Тај руски занат је овде још жив. Његова традиција се не прекида од 18. века. Јелецке чипке су тање и лакше од вологдинских, а најфинији примерци се у Јелецу још увек израђују ручно, помоћу „качкалица” (дрвених штапића за које се причвршћује конац). У музејима широм Русије чувају се мараме и шалови, женско одело и рубље, столњаци, салвете и абажури од јелецке чипке.

Традиција израде чипки у Јелецу очувана је захваљујући систему „породичне радиности” по коме се неколико генерација жена у једној породици бавило тим послом. У 19. веку су чак и дечаке учили да праве чипке, али данас се тиме баве само женске особе. Од 20. века до данас ова народна радиност се изучава на дизајнерском факултету локалног универзитета.

TAСС / Валериј МоревTAСС / Валериј Морев

У просторијама фабрике јелецке чипке организују се двомесечни курсеви за све који се пријаве. У жељи да подрже народну радиност, млади руски дизајнери наручују овде чипку за своје модне креације. На пример, руска дизајнерка Уљана Сергијенко користила је овдашње чипке на модној ревији у Паризу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“