У додиру са традицијом степе: Познанство са Хакасијом

Дах сибирске степе

Један од најлепших магистралних путева Сибира је „Јенисеј”, или пут Р257. Он повезује Каснојарск са Абаканом, главним градом Хакасије, а затим наставља све до границе са Монголијом. Ако се возите овим путем без журбе, можете осетити тихи, успављујући дах огромне сибирске степе. Кроз отворен прозор у ауто улази опори мирис суве траве, али и мирисног цвећа, посебно мајчине душице која се крије негде међу камењем.

Хакасија подсећа на холографску разгледницу из загонетне земље, на којој под одређеним углом равна површина добија рељеф, а обичне појаве изгледају тајанствено и имају неки скривени смисао. Ако се загледате у даљину, нећете видети равну површину, са којом се обично асоцира степа, него рељефне пејзаже. Брежуљци на хоризонту личе на космате камиље грбе. Слику допуњује стење које је оксидирало и чија се окер боја комбинује са зеленилом разних трава и жућкастим ковиљем.

Илустрација: Александар Нерозја

Камени стражари

Туристи се труде да посете споменике древних култура, а у овом региону их има преко хиљаду. То су стеле, надгробни каменови и петроглифи. Један од таквих споменика је Бољарска Писаница. То је стена са цртежима древних насеља са кућама попут јурти и сценама напасања стоке и припремањем хране, што је реткост у Евроазији.

Велики Салбички курган и планински ланац Сундуки су места где и сами житељи Сибира радо дођу у јесен или пролеће да проведу викенд или распуст. Пет планинских врхова подсећа на браћу дивовског раста. Древним људима су они служили као својеврсне опсерваторије под отвореним небом. Стене, пролази и отвори у литицама служили су као часовник, а на врховима Сундука вршени су и још увек се врше шамански ритуали.

Илустрација: Александар Нерозја

Моме колеги, фотографу Александру Нерозји, посрећило се да једном чује звуке тог обреда који је за Хакасе светиња: „Једном смо одлучили да проведемо ноћ на врху првог Сундука. Фотографисали смо звезде и чекали зору. Нисмо ни приметили како је прошла ноћ. Излазак сунца је био фантастичан. Са врха пуче поглед у велику даљину. Затим смо доживели и олују, и тамошњи чувар нам је причао приче покрај ватре, а једном смо се пробудили уз звуке даира и грленог (аликвотног) певања. То је неко на другом врху вршио шаманске обреде”.

У Хакасији се још увек задржао шаманизам – дуж пута се може видети камење или дрвеће на које су привезане разнобојне сатенске траке. Ако покушате да ставите у џеп нешто у знак сећања на степу, на пример каменчић или траву, мештани ће вас замолити да то не чините, јер све што постоји у природи за њих је светиња и поседује посебну силу.

Илустрација: Александар Нерозја

Етно-календар

„Све што видимо је етнично” – писао је познати руски етнолог Лав Гумиљов. Путовање у Хакасију је као авантуристичка компјутерска игрица у којој се трага за сачуваном локалном етничношћу. У потрази за њом вреди погледати и национални календар Хакасије. Дан пролећне равнодневице је уједно и један од најважнијих хакаских празника. Зове се Чил Пази и обележава се у Абакану, главном граду овог региона. То је заправо хакаска нова година. Тада се у Абакан стичу људи из разних мањих и већих села, постављају јурте на главном тргу, припремају национална јела, пале ватре и певају песме на матерњем језику. Други важан празник је Тун Пајрам. Он се празнује када Хакаси почну да терају стоку на летње пашњаке. То је празник првог ајрана – хакаског напитка од укисељеног млека. Тога дана се организују такмичења на коњима под називом „Чарис”, надметања у приповедању, шивењу народне ношње и гађању луком и стрелом.

Илустрација: Михаил Маклаков

Укус Хакасије

Хакаска кухиња је можда најконзервативнија појава овдашње културе. Ношња временом измоди, језик се заборави, веровања се промене, а стари рецепти се преносе у породицама са колена на колено. Пробајте овдашња јела од меса. У овом региону одвајкада живе сточари. У продавницама Абакана се може наћи „хијма” (кобасица од сецканог говеђег и коњског меса), а у кафеима можете пробати „мјун” (кувану овчетину у буљону) или „кјоптиргес” (танке лепиње без квасца које су се раније пекле у јурти на камењу).

Илустрација: Михаил Маклаков

Од традиционалних напитака Хакасије вреди пробати ајран, напитак од укисељеног крављег млека. „Све здравље је од ајрана” – кажу Хакаси. Степски чај са млеком у овом региону није толико популаран као у руској републици Туви, али зато овде људи радо пију чајеве од лишћа рибизле и бруснице, са шипурком и мајчином душицом, која се на хакаском зове „ирбен”. У древна времена се уз такав чај служило „ореме”, тј. кајмак скинут са охлађеног млека помешан са млевеном сремзом (Prunus padus). То је била празнична посластица. Данас се „ореме” прави са павлаком и може се пробати у локалним кафеима.

Илустрација: Михаил Маклаков

Росијскаја газета. Сва права задржана.