Заборављени народи Русије: Тофалари, узгајивачи ирваса из сибирске тајге

Фотографија: Ана Груздева

„Можете ли најзад резервисати девојци карту!? Већ три месеца вам телефонира!”, повишеним тоном каже својој колегиници мој саговорник на другом крају жице, удаљеном неких 5.000 километара од Москве. Био је крај августа. Заиста, од јуна сам покушавала да одем у Тофаларију.

Тајга као бескрајно зелено море

Фотографија: Ана Груздева

Тофаларија је удаљена 600 км од Иркутска. То је подручје непроходне тајге које захвата 21.000 километара квадратних. У ту „недођију” не иду ни возови, ни аутобуси. Тамо могу да прођу само огромна теренска возила произведена у руским фабрикама УАЗ (Уљановска фабрика аутомобила) или ЗИЛ (московска фабрика „Лихачов”). До села се може доћи и малим хеликоптером АН-2. Он лети на ту страну четири пута месечно, али само по лепом времену и у једном лету превезе само 20 људи. Крајње је тешко набавити карту за тај хеликоптер, јер мештани имају приоритет.

Село Горња Гутара

Фотографија: Ана Груздева

Целу Горњу Гутару сам обишла за пола сата. То су мале сеоске кућице, школа, клуб, зграда администрације, две продавнице и пошта, а свуда унаоколо – густа тајга и високе плинине, у које је опасно залазити јер има много медведа. Људи су овде сиромашни. У продавницама се могу купити само макароне и брашно, нешто слаткиша и чај, средства за одржавање хигијене, нешто мало одела и ђачког прибора. Воћа нема, јер се не исплати допремати га хеликоптером. Меса нема, јер мештани живе од лова. Хлеба нема, јер га овде домаћице саме пеку. Мобилне везе нема, постоје само телефонске говорнице и фиксни телефони. Интернет има само неколико људи од 400 становника села.

Фотографија: Ана Груздева

Пре револуције 1917. године на овом месту нису ни постојала села. Тофалари су тада живели у тајги као номади, у мањим породицама, и бавили се узгајањем ирваса и ловом. У совјетско време су приморани да се „скрасе” на једном месту, нису могли више да имају своје личне ирвасе (све је национализовано), ни своје шамане, ни своје чумове (националне шаторе од ирвасове коже), па ни свој језик. Док у продавници чекају на каси човек их може разликовати од Руса само по типу и боји лица, а по свему осталом су они обични становници села. Поједини међу њима ипак покушавају да сачувају своју етничку прошлост од заборава.

Узгајивач ирваса

Фотографија: Ана Груздева

Свуда око нас је тајга. Кроз њу нас води Вјачеслав, кога сви овде зову чика Слава. Јашемо на ирвасима по ободу омањег језера близу Горње Гутаре. Тешко је одржати се у старом дрвеном седлу, јер ирвас меко гази по маховини, као да се помало љуља. Јахач мора све време да балансира телом, да не би пао. Вјачеслав и његов старији брат Валериј имају 40 грла. То је највеће стадо у селу. У тајги имају и свој пашњак.

„Држимо ирвасе, јер... Како да их не држимо?”, каже ћутљиви и строги Валериј. Он има жену и дете, а од прихода само своју пензију. Чини се да и он и његов брат имају неку унутрашњу, интуитивну потребу за гајењем ирваса. Као да су то наследили од предака. То што је рекао био је сав наш разговор. Ти људи су навикли да ћуте у тајги. У шуми је и иначе веома тихо. Чује се само како ирваси меким уснама захватају маховину, која већ почиње да жути како се ближи јесен.

Тофаларска „викендица”

Фотографија: Ана Груздева

„Целог живота сам желела да живим у тајги. То није хир, то је зов предака. Наши родитељи и прадедови су цео живот провели у тајги. Сећам се, била сам дете када ме је мама водила у тајгу, код стада, и било ми је много лепо. После тога, у совјетско време, сместили су нас у домове за незбринуту децу и интернате... Тофалари нестају, не памте своју прошлост, заборављају ко су и одакле су. А ја сам одувек памтила. Сањала сам тајгу, маму, ирвасе”, каже мештанка Лидија Речкина.

Фотографија: Ана Груздева

Док то прича, Лидија седи за омањим дрвеним столом, а на столу тек уловљени и посољени липљен, свеже испечени хлеб и кромпир. Отац јој је био Рус, а мајка Тофаларка. Лидија живи у Горњој Гутари, али лети одлази у тајгу, где њена породица има свој плац са кућицом, „бањом” (руским парним купатилом) и чумом који им служи као летња кухиња. Имају чак и „лабаз”, неку врсту ловачке кућице коју је раније имао сваки становник тајге. Овде преко лета борави и њен муж Александар. Он је Московљанин. Дошао је у Сибир пре скоро 40 година и од тада се бави ловом.

„Тофалари треба да живе у дивљини. Само тако ми можемо опстати”, наставља Лидија. „У совјетско време нам је било забрањено да говоримо тофаларски. Активисти из партије су се шуњали под прозорима и прислушкивали. Зато су наши дедови тајно одлазили у тајгу, тамо се бактали око ирваса и разговарали само на тофаларском. Тамо, у планинама, осећали су се као нормални људи. Ја знам да су ирваси кључ за очување Тофалара. Кад оду ирваси, одосмо и ми”.

Росијскаја газета. Сва права задржана.