Заборављени народи Русије: Чукче, „прави људи” који живе на леденим ветровима са два океана

Јевгениј Кајпанау, 36-годишњи Чукча који је одрастао у Лорину.

Јевгениј Кајпанау, 36-годишњи Чукча који је одрастао у Лорину.

Лична архива.
Чукотка је регион са можда најсуровијим климатским условима у Русији. У тим условима још увек живи локални аутохтони народ Чукче који се одвајкада бавио узгајањем ирваса и ловом на китове.

Град Анадир, административни центар Чукотке, удаљен је од Москве преко 6.000 километара. На Чукотки, усред зоне вечно смрзнутог тла и ветрова који дувају са Северног леденог океана и Беринговог мора, температура се зими спушта на 50 степени испод нуле. Цео регион има 50.000 становника, од тога су 15.000 Чукче. Анадир је највеће насељено место са око 16.000 хиљада житеља. Из птичије перспективе град личи на кутију са разнобојним бомбонама (куће имају фасаде јарких боја). Ту су школа, болнице, лука и библиотека. И то је најурбаније место на Чукотки. У осталим насељеним местима услови за живот су далеко лошији, а од једног до другог места може се стићи теренским возилима или запрегом са ирвасима.

„Прави људи”

Преци Чукча су се у тундри појавили још пре наше ере и сами себе су називали „луораветлан”, тј. „прави људи”. Живели су као номади по целом полуострву и имали су хиљаде ирваса. Ловили су китове и живели у „јарангама”, тј. преносивим шаторима од ирвасове коже. Чукче су живеле у тако тешким условима, да ни смрт нису доживљавали као трагедију. Познати руски етнограф Владимир Богораз писао је о феномену „добровољне смрти” међу Чукчама, када су старији људи вршили самоубиство или молили чланове породице или пријатеље да их они убију: „Повод за добровољну смрт старијих људи уопште није било лоше опхођење ближњих према њима, него лоши услови живота”. То ипак није сметало Чукчама да буду одлични ратници и једини народ Чукотке (а тамо живе још и Евени, Јукагири, Кереци и Ескими) који се није покорио руској експанзији у 17. веку.

Совјетска власт је спроводила политику пружања подршке малим народима, и када је она дошла на Чукотку живот Чукча се потпуно променио. Аутохтоно становништво је сазнало за писменост и школе, њихов начин живота је знатно побољшан, а морталитет је опао. Међутим, после распада СССР-а почела је постепена деградација. Затварана су газдинства одгајивача ирваса и произвођача крзна, јер се нису уклапала у нове капиталистичке околности, а другог посла није било.

Чукотски редитељ Владимир Пуја. Фото из личне архиве. Чукотски редитељ Владимир Пуја. Фото из личне архиве.

Данас Чукче већином живе у кућама, а не у јарангама, и раде у сфери услуга. Међутим, живот на Чукотки је и даље тежак. У продавницама је све скупо, а плате су мале (око 20.000 рубаља, тј. 310 долара). Млади напуштају Чукотку. Више није на цени узгајање ирваса и лов на морске животиње, а то је уобичајено занимање Чукча. Тако је 2015. године на Чукотки остало мање од хиљаду узгајивача ирваса. „Раније је тај посао био ’визиткарта’ овог региона. Проблеми су почели током 1990-их, а у другој половини 2000-их, откако милијардер Роман Абрамович није више губернатор Чукотке, узгајање ирваса је постало губиташки посао. Наиме, месо ирваса је скупље од меса које се довози из осталих делова Русије, тако да овде нема тржишног развоја”, каже Владимир Пуја, чукотски редитељ који потиче из породице са дугом традицијом узгајања ирваса.

Чувари традиције

И поред тешког живота, међу Чукчама има и оних који теже да очувају своју традицију. На пример, житељи села Лорино на обали Беринговог мора још увек лове китове. Пре неколико година је о њима снимљен чак и документарни филм који је добио престижну руску награду „ТЭФИ”. О томе прича Јевгениј Кајпанау, 36-годишњи Чукча који је одрастао у Лорино, а сада се преселио у Москву где ради у националном ансамблу. Он је стално у контакту са рођацима који су остали у постојбини. „Мој отац је био најугледнији ловац на китове”, каже Кајпанау. „Ја сам од малих ногу знао како треба ловити моржеве и китове, како се лови риба и како се одлази у тундру”. Он тврди да на Чукотки постоје млади људи којима је стало до традиције: „Они уче чукотски језик, учествују у прославама националних празника и живе од лова на китове”.

Неизвесност

Каква је будућност Чукча? И поред финансијске помоћи државе и компанија које експлоатишу рудна богатства у овом региону, социјално-економ ски положај на Чукотки је тежи него у многим другим регионима Русије. Све више Чукча је принуђено да се сели у градове у потрази за радним местом и стамбеним простором. Самим тим они одустају од традиционалног начина живота. Због сурове климе, лоше здравствене заштите и ниског социјалног нивоа просечан животни век Чукча данас износи само 45 година.

Руски олигарх Роман Абрамович је непуних 13 година бринуо о овом региону, најпре као губернатор Чукотског аутономног округа (2001-2008), а затим као председник Думе Чукотског аутономног округа (2008-2013). Житељи Чукотке по добру памте бившег губернатора. Док је он био на тој функцији бруто доходак Чукотке постао је петоструко већи, а вишеструко су повећане и плате у региону. Поред тога, Абрамович је периодично издвајао своја лична средства за помоћ житељима региона у виду бесплатног постављања термоизолационих прозорских стакала или бесплатних туристичких путовања током лета.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“