Балкарци: Народ који је везан за планину

Денис Абрамов
Етнос који је преживео Стаљинове репресије и депортацију данас се труди да на све начине надокнади пропуштено и превазиђе заостајање у развоју.

Село Елтјубју / Денис АбрамовСело Елтјубју / Денис Абрамов

Данас у Кабардино-Балкарији има око стотину мањих села у којима живе само Балкарци. Највише их има у Чегемском, Черечком и Елбруском рејону, као и у Горњој Балкарији. У другим подручјима, ближе равници, села су често мешовита. У њима живе и Балкарци и Кабардинци. У сваком балкарском насељу поред обичних кућа има и древних грађевина, а у близини су и веома посећени туристички центри.

Балкарци се по традицији најчешће баве сточарством и трговином на бучним тржницама пуним туриста, где продају вунене производе и сувенире, или држе ресторане са националним специјалитетима.

Родбинске везе и мешовита села

„Скоро сви Балкарци су једни другима даљи рођаци. У селу Елтјубју вероватно нема човека који мени није род”, прича овдашњи предузимач Марат Мушкајев. „Дешава се да се у мањим селима венчавају млада и младожења који су једно другом даљи род. Сада, међутим, млади чешће одлазе у градове, у Наљчик или Чегем. Али и тамо често склапају брак са Кабардинцима.

Марат Мушкајев / лична архиваМарат Мушкајев / лична архива

Велики градови и села су мешовити у погледу националне припадности. На пример, Кабардинци су бројнији у Наљчику, главном граду Кабардино-Балкарије. Балкарци су углавном занатлије или пољопривредници, док су Кабардинци већином предузимачи, канцеларијски радници или државни службеници.

„Депортација је много утицала на развој балкарског народа. Наш народ је 1944. године, за време Великог отаџбинског рата, неправедно оптужен да је сарађивао са немачким фашистима, и због тога је пресељен у Казахстан и Киргизију. Тамо су нас нерадо примили, јер су сматрали да смо убице и издајници. Нашим људима је у туђини било тешко да раде, а деца се нису школовала”, прича Индира Гузејева, Балкарка која је рођена у граду Наљчику и која је радила у сфери рекламе и маркетинга. „Све у свему, депортација је уназадила наш народ, тако да ми пар деценија заостајемо у социјално-економском развоју”.

Индира Гузејева / лична архиваИндира Гузејева / лична архива

Балкарци су били у прогонству 13 година. Тек 1957. године је објављено да је депортација била погрешна и незаконита, и тада су људи могли да се врате у свој завичај.

Везаност за место и породичне вредности

„По чему се Балкарци разликују од суседних кавкаских народа? Они су највише везани за свој завичај”, каже Индира Гузејева. „Не воле да одлазе из своје републике, навикли су да буду близу планина. Када је мој отац зарадио нешто новца, купио је кућу у Наљчику, главном граду републике, али ближе планини, иако је имао довољно новца да купи стан у центру града или кућу у новом насељу. Ми смо вредни и радни, и упорни смо. Навикли смо на тежак физички рад. У противном не бисмо опстали”.

По речима Гузејеве, Балкарци су поштени, и зато се сматра да немају ону „жицу” за бизнис, коју имају њихови предузимљиви суседи Кабардинци.

Балкарци желе да се школују

„Наши дедови нису могли да се школују због репресија, а родитељи су морали да обнављају домаћинство по повратку, док нова генерација доживљава високо образовање као престиж”, наставља Индира.

Често чак и Балкарци са села уписују факултете у градовима како би стекли диплому, иако схватају да им стечена знања неће затребати у пракси. Бирају економски и правни факултет, мада у Русији ове струке нису више популарне као некада.

Село Елтјубју / Денис АбрамовСело Елтјубју / Денис Абрамов

Па ипак, Балкарци и даље чувају традиционални начин живота. Свако уме да прави сир, да напаса овце, да дене сено, плете вунене мараме и чарапе, и то независно од пола и социјалног статуса. Деца се овде васпитавају строго. Очеви понекад воде ћерке у школу све до старијих разреда. Градске девојке, наравно, често носе савремено одело, али сеоске још увек носе мараме. Деца се врло рано навикавају да раде.

„Ја сам научила да плетем када сам имала шест година. До краја школовања сам сваког дана плела мараме, џемпере и чарапе за продају. Норма ми је била девет исплетених ствари дневно. То није само женски посао. И мој брат је исто то радио. Моји родитељи су, као и многи други Балкарци, током 1980-их продавали плетене ствари у другим регионима и у Украјини. Већ током 1990-их то више није било уносно, тако да смо престали тиме да се бавимо”, објашњава Гузејева.

Обични људи у селима, кнезови у престоницама

У Русији има 112.900 Балкараца, од тога 108.500 живи у својој постојбини, тј. у Кабардино-Балкарији. Остали су пустили корене у Казахстану за време репресија.

Фотографија: Денис АбрамовФотографија: Денис Абрамов

У Турској такође постоји мања дијаспора Балкараца – око хиљаду људи. Отприлике исто толико их има у европским престоницама. Занимљиво је да Балкарци који су отишли далеко од својих планина углавном припадају вишим слојевима друштва. Они се зову „таубије”, тј. „горски кнезови”. То су представници старих фамилија Мисаков, Шарханов и Ајдабулов које су се помешале са Кабардинцима. Сви су они већином отишли, тако да у Кабардино-Балкарији готово да и нема више људи са таквим презименима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.